Кориснички блогови

модератор

Опет се Европа удружује, радо сарађује и дели своје богато искуство, овај пут у образовању. Иако Србија још није члан Европске уније (а како смо на сигурном путу до учлањења), од јануара 2015. године, добили смо шансу да се окушамо у међународним пројектима, а све у циљу сарадње и размене добре праксе међу наставницима.

И како то обично бива, школе су добиле позивно писмо за инфо-дан. И би скуп у Дому омладине у Београду... На скупу велики број познатих лица (углавном са онлајн семинара). 

Предавачи одлични, стручни, конкретни колико је то у њиховој моћи (ипак смо на почетку овог пројекта па нам се извињавају што превод портала на српски језик још није готов, али нас у исто време и охрабрују да их слободно контактирамо и тражимо помоћ).

Много информација и мало конкретних примера примене надокнађено је одличним излагањем гошће Лидије Краљ из Хрватске, амбасадора итвининга у својој држави.

Колегиница Лидија Краљ неколико година учествује у овим пројектима на различите начине, па је њена презентација итвининга и сопственог искуства на учеснике деловала мотивишуће. Рекла нам је да тема пројекта не мора да буде искључиво из предмета који предајемо у школи (на пример: математичар може слободно да се придружи пројекту који приказује како се Ускрс обележава у његовој земљи, крају). Охрабрила нас је да језик не доживљавамао као препреку за сарадњу, те да прво бирамо једноставне пројекте који не трају дуго да би и ми и ученици видели брзо резултате рада,  а кад осетимо радост због успешно реализованог пројекта, тражићемо нове и боље и сами иницирати своје идеје и пројекте.

 

Важно је да не постоје строге форме приликом писања пројекта. То је вероватно резултат уверења да људе који желе да се укључе и да пробају нешто ново не треба спутавати сувишним формуларима и формалностима. Ако сте решили да се укључите, без обзира на то јесте ли аутор (предлагач пројекта) или желите да учествујете у већ предложеном пројекту, потребно је да се:

·   региструјете на портал и у року од 3 дана пошаљете скенирану потврду да радите у школи (ово је због безбедности самих корисника, тј. сигурности да на порталу буду искључиво наставници и ученици);

·   да своју идеју о пројекту укратко опишете (циљ, узраст деце који је обухваћен, језик комуникације, алате које бисте користили, очекиване резултате, време трајања);

·   да уживате у реализацији.

Како је портал затвореног типа (док нисте регистровани не можете да видите шта се дешава), пријавила сам се да видим како то изгледа.

У први мах учинило ми се да се ту не дешава ништа посебно, ништа иоле озбиљно: размена радова (паноа, фоторафија), кратки описи и коментари рада, понека презентација града или школе, једноставно уфилмљене ученичке активности, понеки занимљиви веб алат за приказ активности. 

То је само на први поглед. Како је на порталу близу 300 000 наставника и 39 000 пројекта, наравно да има и једноставних, али и пројеката вредних пажње па и укључивања.

 

Најлепше је што од ове године постоји могућност спровођења националних пројеката. Ето нама прилике да се ми удружимо и сарађујемо па, ако нам се допадне, и да проширимо ту сарадњу, тј. да позовемо Европу да нам се прикључи.

 

Као што би рекли моји ђаци, памтићу овај дан по дивном дружењу са сјајним особама!


Ово је линк до снимка информативног дана:

https://www.youtube.com/watch?v=_S77ffKBDd8

Дијана Јовановић феб. 27 '15 · Коментари: 5
ДРАГЕ КОЛЕГЕ, ПОГЛЕДАЈТЕ ПИТАЊА КОЈА ЈЕ, НА ОСНОВУ ЗАКОНА О СЛОБОДНОМ ПРИСТУПУ ИНФОРМАЦИЈАМА ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА ПОСТАВИЛА УНИЈА СИНДИКАТА ШКОЛА БЕОГРАДА. ПИТАЊА САМ ЛИЧНО САСТАВИО, А МИНИСТАРСТВО, ШТО МОЖЕТЕ ДА ПРЕТПОСТАВИТЕ, ИАКО ЗАХТЕВ НИЈЕ ОДБИЛО, ПРАКТИЧНО НИЈЕ ОДГОВОРИЛО НИ НА ЈЕДНО ОД ТИХ ПИТАЊА. ЗБОГ ТОГА ЈЕ У ТОКУ ПОСТУПАК ПРЕД УПРАВНИМ СУДОМ ПО ТОМ ПРЕДМЕТУ. МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА БЕОГРАД З А Х Т Е В за приступ информацији од јавног значаја На основу члана 15. ст. 1. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја („Службени гласник РС“, бр. 120/04 и 54/07), од горе наведеног органа захтевам*:  обавештење да ли поседује тражену информацију;  увид у документ који садржи тражену информацију;  копију документа који садржи тражену информацију;  достављање копије документа који садржи тражену информацију:**  поштом  електронском поштом  факсом  на други начин:*** _________________________________________ 

Овај захтев се односи на следеће информације: 

1. Који су све семинари и пројекти осмишљени и реализовани од почетка реформе образовног система (од 2001)? 

2. Колико је које лице добило за ауторство и/или реализацију семинара и пројеката (за сваки пројекат и семинар појединачно, по имену, презимену и радном месту/функцији)? 

3. Да ли је међу ауторима и/или реализаторима семинара и пројеката било и лица која су учествовала у стварању и спровођењу реформе и ако има - која су то лица (по имену, презимену и радном месту/функцији)? 

4. Где су запослени аутори и реализатори семинара и пројеката? 4. Да ли је за осмишљавање и реализацију реформе неким лицима посебно плаћено? Коме (по имену, презимену и радном месту/функцији) и колико ? 

5. Из којих извора је обезбеђен новац за семинаре и пројекте, као и за реформу образовног система у целини? 

6. Колико су материјални, а колики персонални трошкови семинара и пројеката, као и реформе образовног система у целини? 

7. По ком критеријуму су бирана лица која су осмислила реформу и лица којима је поверено ауторство и/или реализација семинара и пројеката? 

8. Ко је (по имену, презимену и радном месту/функцији) и по којим критеријумима одлучивао о прихватању пројеката и семинара? 8. На основу којих и чијих истраживања у нашој земљи и страним земљама је изабран баш овакав облик инклузије деце са сметњама у развоју? 

9. Ко је (по имену, презимену и радном месту/функцији) осмислио баш овакав облик инклузије и да ли му је за то посебно плаћено? 

10. Одакле су обезбеђена средства за инклузију? 

11. Којим инструментима се мерила успешност инклузије код нас? 

ЈОШ ЈЕДНОМ О ИНКЛУЗИЈИ

 

 

Премда моје обраћање није ни у каквој вези с пољопривредом, почињем га цитатом из Домановићеве Страдије: „…Е сад, видите, у закон је унета и ова тачка: ’Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више’.“

Да ли је жито у литерарној држави Страдији боље рађало после уношења цитиране одредбе у закон? Разуме се да није, али су законодавци имали пријатан осећај да су урадили нешто добро и важно. Законодавство нелитерарне државе Србије обилује одредбама сличне природе. Њихови творци су кабинетски експерти (или чак „експерти“) који су, благодарећи својој позицији у власти, своје жеље, из добрих или рђавих намера успели да подигну до снаге закона.

Једна од идеја која нам се већ више година намеће као главна тема реформе нашег образовног система јесте идеја о инклузији, што у овом случају означава укључивање деце са сметњама у развоју у систем редовног школовања. Та идеја сама по себи уопште није лоша, али и најбоља идеја се недоученошћу, неискуством и/или неодмереношћу може довести до апсурда. Велика одговорност лежи на дефектолозима, који нису предложили модел инклузије који би био примерен, него су ћутали и препустили то поље онима који су били довољно предузимљиви и самоуверени да се прихвате тог задатка.

Одговорно тврдим да од инклузије, онако како је код нас замишљена, најмање користи имају управо они о чијем се добру највише говори – деца са сметњама у развоју. Одмах ћу образложити ту тврдњу.

1) Уместо да са децом са сметњама у развоју раде стручњаци који су се  посебно за то образовали, рад са њима обављају наставници, педагози и психолози, дакле стручњаци који су у току свог школовања тек узгред чули за децу са сметњама у развоју и њихове проблеме. Истина, њихово знање је после једнодневних и дводневних, семинара за рад са децом са сметњама у развоју вероватно сада сасвим довољно за овај задатак. Уосталом, такав приступ је и далеко економичнији: зашто би неко, као моје колеге дефектолози, завршавао студије у трајању од девет семестара, када се све може научити и на једном или два семинара? А семинари, узгред буди речено, доносе и више него пристојан приход онима који их држе. Двострука корист, дакле.

2) Поред кадровских услова који недостају у редовним школама (осим у школама које имају дефектологе), у таквим школама недостају и технички услови – неприлагођеност простора, недостатак посебних наставних средстава (тзв. асистивне образовне технологије) итд. Није наодмет подсетити на то да стотине и стотине школа у Србији не испуњавају услове ни за пристојан рад са децом без сметњи у развоју.

3) Потреба општења деце са сметњама у развоју и деце без таквих сметњи не може се довести у питање. Може се, међутим, довести у питање идеја да деца са сметњама у развоју буду изолована од друге деце са сличним сметњама. Оваква инклузија онемогућава децу са сметњама у развоју да у школи размењују искуства са децом која имају сличне проблеме. Не знам на основу чега је неко закључио да ће деца са сметњама у развоју бити срећнија и успешнија у окружењу које се од њих потпуно разликује и које је од њих, по правилу, у сваком погледу супериорније.

4) С претходно реченим у вези јесте посебно положај деце ометене у менталном развоју, деце са менталном ретардацијом. Доживљај света код такве деце, чак и када се ради о лакој менталној ретардацији, квалитативно се разликује од доживљаја света деце без овог проблема. Нека свако замисли себе у ситуацији у којој (у најбољем случају) његов проблем  људи из окружења разумеју и имају за њега разумевања, али он своје окружење не разуме и доживљава га на неадекватан интелектуално-емоционално-социјални начин.

5) Чудна је, благо речено, идеја да посебне потребе ученика са сметњама у развоју неће боље задовољити стручњаци посебно (9 семестара) образовани за рад са таквим ученицима, него стручњаци обучени за рад с таквом децом на посебно одабраним једнодневним или дводневним семинарима, осмишљеним и изведеним од посебно одабраних лица и посебно плаћеним. Уз то, та идеја треба да се остварује у одељењима која често имају и по тридесетак ученика! То је, дакле, боље него образовање под посебним условима, у којима образовно-васпитни рад изводе стручна лица (дефектолози), и то у групама од највише 10 ученика?! Боље, али за кога? Cui bono?

О овим проблемима говорили су и писали истински експерти за ову проблематику, као што су проф. др Светомир Бојанин и проф. др Александар Ћордић, али њихов глас очигледно није могао да се чује од хора експерата друге врсте.

Како је могуће да се приликом израде реформе није водило рачуна о овим проблемима? По мом мишљењу, то је било могуће пре свега због тога што су творци реформе кабинетски експерти и „експерти“, који никада нису радили са ученицима, односно „држали дневник“, тако да су, без таквог искуства, могли да се препусте маштаријама о оваквој инклузији.

Да не би било неспоразума, постоје и они који од овакве реформе имају и користи. То су:

- творци реформе, који су добили широко поље да своје знање или „знање“ примене и наплате;

- организатори различитих семинара за дневно стицање знања које се иначе стиче током вишегодишњег школовања;

- невладине организације, које за рад са децом са сметњама у развоју постају значајније од дефектолога;

- посматрачи из других земаља који, уз пријатељско тапшање по рамену, имају прилику да присуствују експерименту in vivo – радикалној примени радикалних решења из својих пребогатих земаља у једној сиромашној земљи.

- родитељи ученика са сметњама у развоју, који сада могу поносно да кажу да и њихова деца иду у редовну школу, без обзира на то шта њихова деца у вези с тим осећају (привремена корист, ако је то уопште било каква корист).

Неко би могао да постави питање како то да директори школа као и наставници и стручни сарадници јавно ћуте о проблемима у спровођењу овакве инклузије (а у потаји се јадају својим колегама и о томе мисле све најгоре). Штавише, многи јавно говоре да све савршено функционише, да проблема у ствари, и нема. Не, не ћуте и не говоре они такве ствари – то уместо њих говори њихов страх. Директори се боје да њихове примедбе не буду протумачене као неспособност да у инклузивним условима организују рад школе. Наставници и стручни сарадници се боје да не буду проглашени нестручним и недобронамерним. А и једни и други се боје да не буду означени као непријатељи Његовог Величанства Реформе. Знамо, уосталом, шта би се могло десити онима који тако буду означени. То ћемо, можда, видети и после овог мог обраћања јавности.

 На крају бих читавој јавности поставио једно питање. Да ли бисте тако озбиљан посао као што је реформа образовања поверили експертима који, судећи по одредбама Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 52/11 и 32/13):

- не знају да је емоционално здравље део психичког здравља (члан 45. став 6);

- алкохол и наркотичка средства не посматрају као психоактивне супстанце (члан 113. став 3. тачка 4);

- не знају да и логопед спада у дефектологе (члан 116. став 6);

- уграђују у закон, у тексту истог члана, одредбе које једна другу искључују, противречне одредбе (члан 60. ст. 1. и 5; члан 109. ст. 1. и 3. основног текста, пре измена и допуна; итд.)

- у исти члан уграђују одредбе које тематски не припадају том члану;

- у закон уграђују чланове који имају чак и преко двадесет ставова, што их чини изразито непрегледним;

- праве правописне грешке.

О тим и многим другим недостацима писао сам у више књига и стручних чланака, као и у предлозима за корекцију нацрта просветних закона, али се недоученост исувише сама себи диви да би била спремна да се коригује.

Ако сте заборавили питање, поновићу га: да ли бисте оваквим експертима поверили реформу образовања? Ја не бих.

 

 


И постао сам педагошки саветник. Период честитања и разговора о томе је прошао и мој школски живот се наставио без разлике у односу на оно што је био. Ипак је разлика то што сада могу да се похвалим још једном титулом, што је за нарциса какав јесам сасвим довољна сатисфакција. :) Углавном, сачекао сам да прође неко време, како би искуство о коме пишем било утолико објективније.

Најискреније, да сам се ја питао, прве кораке бих предузео ко зна када. Колеге су биле те које су ме мотивисале, знајући шта и колико радим. С обзиром да сам давно научио да чувам све оно што радим, код куће сам већ имао позамашну документацију коју је сада требало „претрести“. То би био мој први савет - да чувате документацију о сопственим постигнућима, јер верујте ми, требаће вам и то прилично тога. :)


Нисам убеђен да ћу у скорије време конкурисати за следеће звање, али сам себи оставио ту могућност једноставним калкулисањем. Наиме, најпре сам бирао оне ставке које потичу од пре пет година, а све ређе оне које су све новијег датума. Све сам поређао у одвојене кошуљице, тако да је постојала кошуљица за А1, А2 и тако редом, а свима њима је претходила кошуљица са предусловима, како сам их назвао (члан 16 у Правилнику). То није био лак задатак, јер рецимо, треба да документујете да постижете натпросечан степен остварености васпитно-образовног рада или да поседујете одређен ниво познавања енглеског језика и информатике. За ова друга два приложио сам сертификат са курса енглеског језика који сам једном похађао и диплому добијену на конкурсу „Дигитални час“.

Процедура која следи није превише компликована. Најпре сам се обратио директору који ми је био заиста права подршка. Није овлаш погледао документа, већ врло детаљно и дао ми је конструктивне савете. Рецимо, да уз опсервације са мојих огледних часова, а које су писали што педагог, што руководиоци стручних већа, приложим и припреме (које су онда оверили у школи). Директор је документа проследио руководиоцу мог стручног већа и он је направио извештај, коме је додао и ставке из моје радне биографије. Ако је погледате, видећете да ту има прилично тога, тако да је Наставничко веће, које је уследило, било, по причи мојих колега (био сам службено одсутан), веома забавно. Колега се наводно знојио док је читао, па су му доносили воду, а на крају су се размишљали да ли да гласају. :) Шта да кажем, имам сјајан колектив.

Извештај је сасвим добро прошао и на Савету родитеља. Додуше, након тог састанка, пришла ми је тадашња председница Савета и рекла: „Честитам. Заиста импресивно, ако је истинито.“ Но, родитељима је и иначе званично дозвољено да се понашају како желе и да се исто тако опходе према нама, те се мислим да би и било чудно да је коментар био пристојан. И не, не предајем њеном детету, тако да разлога за неко евентуално „наплаћивање рачуна“ није било. :) Углавном, родитељи су одобрили и пошли смо даље.

Фасцикла је однесена на писарницу у зграду Министарства и остало ми је било да чекам. Заправо и зачудо, нисам чекао превише дуго. Двоје саветника су ме посетили једном у првом и други пут у другом полугодишту. Први пут сам радио као помоћник директора, а други пут у настави, те су имали прилике и да виде како држим часове. Тај цео дан сам имао практично само шести разред и ролао сам исту лекцију и верујем да су се заморили (што би клинци рекли, сморили), али то нису показали. На почетку ми је било непријатно, али сам брзо савладао почетну трему и радио (заиста) као и увек. Хоћу рећи, без икаквих шминкања, допуна и било чега што би их фасцинирало.

Имао сам предавање о рибама (карактеристике, односно прилагођености воденом начину живота) уз унапред припремљену презентацију, са тим да сам стално нешто запиткивао децу. Показало се да су хиперактивно учествовали (у појединим случајевима у правом смислу те речи :)) и да су показали завидно знање. Без лажне скромности, то сам некако и очекивао, јер знам да радим добро, а и испоставило се добро, јер ми је то био велики плус.

Просветни саветници су били сасвим коректни, професионални и љубазни. Не могу да кажем ништа лоше, напротив. Обавили смо разговоре, што о мом послу као наставника, што о овом другом, „помоћничком“. У овом другом случају проверавали су да ли сам посећивао часове и шта ми је важно приликом опсервације, а у овом првом, колико користим технологију у настави, шта радим у ваннаставним активностима, у којим сам пројектима, које вештине користим при томе и у којој мери ми помажу (као што је познавање енглеског језика, на пример) итд. Најтеже питање ми је било да наведем своје три добре и три лоше стране. :)

Нека питања су ми указивала да су добро припремљени баш за разговор са мном, што ме јесте збунило. Касније сам дознао да су разговарали са ђацима, мада нисам видео када је то било. На срећу, деца су ме нахвалила, а изгледа и колеге, секретар школе и директор, са којима су такође причали.

Велику пажњу су посветли и оценама, а на увид сам дао и свеске у којима водим оцене за ђаке. Од документације су ми тражили и припрему за тај час, годишње и месечне планове, планове ваннаставних активности, нацрте/извештаје пројеката, као и документа која сам правио за потребе установе, а у оквиру посла помоћника директора (рецимо документ о стручном усавршавању унутар установе, о чему сам на овом блогу писао).

Све у свему, искуство уопште није било непријатно, иако и наравно, никад није свеједно ма ко год вам дошао на час. Врло брзо је пристигло и позитивно мишљење, те и решење, тако да прича има срећан крај. :) Надам се да сам овим текстом пружио неку врсту подршке колегама које се двоуме да ли да учине исто, а свакако ми овде у коментарима можете поставити питања на која ћу одговорити или ћу се макар трудити да то учиним.
Дејан Бошковић апр. 6 '13 · Коментари: 4 · Ознаке: напредовање у струци
    Важност формирања "Просветне коморе" огледа се у све већем деградирању позива просветног радника, наметању све већих обавеза које слабе квалитет рада у образовању, али и упорном померању просветног позива на маргине нашег друштва.

Из овог и још много горућих проблема, оформимо Независно тело, нека се зове, рецимо, "Просветна комора Србије", која ће се озбиљно и непристрасно бавити креирањем образовних политика.

Потребно нам је ново независно тело које није синдикат, којег не финансира ресорно министарство, које ће у наше име моћи да критикује, указује, реагује, процењује, лобира, делује онда кад треба и где треба. Ако вам се допада овај предлог, дајте свој глас у прилог формирању овог независног тела, које би се борило за углед и част просветних радника, али и за обољшање квалитета рада и живота просветних радника


http://www.peticije24.com/prosvetna_komora_srbijе



ГРУПА У КОЈУ СЕ МОЖЕТЕ УЧЛАНИТИ  -КОМОРА ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА-


https://www.facebook.com/groups/399966333422704/

ПРЕДЛОЗИ ЗА ИЗМЕНЕ ЗАКОНА О ОСНОВАМА СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА И КОРЕКЦИЈЕ НАЦРТА ЗАКОНА О ОСНОВНОМ ОБРАЗОВАЊУ И ВАСПИТАЊУ И ЗАКОНА О СРЕДЊЕМ ОБРАЗОВАЊУ И ВАСПИТАЊУ, УСВОЈЕНИ НА СЕДНИЦИ ИЗВРШНОГ ОДБОРА УСПРС, СИНДИКАТА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „ДУЛЕ КАРАКЛАЈИЋ“ У ЛАЗАРЕВЦУ, ОДРЖАНОЈ 28. ДЕЦЕМБРА 2012. ГОДИНЕ 



1. БРОЈ УЧЕНИКА У ОДЕЉЕЊУ


У тексту Стратегије развоја образовања у Србији до 2020. године (у даљем тексту: Стратегија), објављеној у „Службеном гласнику РС“, број 107/12, од 9. новембра 2012. године, може се уочити залагање за мањи број ученика у одељењу од досадашњег максимално дозвољеног броја. Стратегија истиче мању педагошку ефикасност одељења с великим бројем ученика. (Ово треба повезати са захтевом да се из текста Закона о основама система образовања и васпитања избришу одредбе о финансирању школа „по глави“ ученика.)

И Национални просветни савет је упутио примедбу на текст нацрта посебних просветних закона у вези са максималним бројем ученика у одељењу, захтевајући да се тај број са 30 ученика смањи на 25 ученика. При томе би било разборито прихватити број од 20 ученика као минималан број ученика у одељењу (с могућношћу да тај број буде и мањи у сеоским школама и истуреним одељењима).

Разуме се да разлог педагошке ефикасности налаже да и број ученика у одељењима са сметњама у развоју буде мањи од броја који предвиђају нацрти посебних просветних закона, односно да максималан број ученика буде мањи од десет. Посебно за неке врсте сметњи у развоју (ометеност у менталном развоју) далеко већа педагошка ефикасност постиже се у одељењима у којима није више од шест ученика. 

Зато је у овом смислу потребно кориговати нацрте закона, било тако што ће то питање другачије бити решено у самом закону, за сваку врсту и степен ометености у развоју (што је боље), било тако што ће се број ученика утврђивати посебним наставним планом и програмом.



2. УЧЕШЋЕ ДЕФЕКТОЛОГА У ОДЛУЧИВАЊУ О НАЈПОВОЉНИЈЕМ МОДЕЛУ ОБРАЗОВАЊА


У текст Закона о основама система образовања и васпитања или у текстове посебних просветних закона треба унети одредбе које ће јасно одредити улогу дефектолога у поступку доношења одлуке о најповољнијем моделу образовања за особе са сметњама у развоју и особе са инвалидитетом. С тим у вези, неопходно је прописати да дефектолог буде обавезни и стални члан интерресорне комисије и стручног тима за инклузивно образовање у установи.

То је потребно учинити како би се текст закона ускладио са Стратегијом. Како сада ствари стоје, и закони и подзаконски акти (правилници који се односе на образовање и васпитање особа са сметњама у развоју) у овој материји су супротни Стратегији.

Према Стратегији, „Одлуке о томе који модел образовања је најповољнији за категорије особа са инвалидитетом и сметњама у развоју, за особе са тешкоћама у учењу и за особе из дефаворизовних средина у пракси ће се доносити на основу мишљења стручњака (лекара, педијатара, дечјих психијатара, психолога, дефектолога и педагога).“



3. СТРУЧНОСТ НАСТАВНИКА ЗА ПРИПРЕМУ, СПРОВОЂЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕИНДИВИДУАЛНИХ ПРОГРАМА 


У текст Закона о основама система образовања и васпитања или у текстове посебних просветних закона неопходно је унети прецизну одредбу о томе ко се сматра стручним за припрему, спровођење и вредновање индивидуализованих програма.

Најстручнији, боље речено – једино стручни, за такав посао су дефектолози одговарајућег смера за сваку врсту сметње у развоју. Онај ко тврди да краткотрајна обука наставника може да замени стручност дефектолога, стручњака који су се за рад с децом са сметњама у развоју спремали девет семестара, показује више од обичног незнања.

Ако би се прихватио другачији став, са још више права би се могло захтевати да, на пример, посао психолога у школи обавља дефектолог, имајући у виду да је он на студијама био обавезан да положи више предмета из области психологије (Општа психологија са психологијом личности, Развојна психологија, Педагошка психологија, Психологија ментално заосталих лица, Неуропсихологија и општи реедукативни метод...), а и многи други предмети били су мање или више повезани са знањима које даје психологија.



4. РАД ДЕФЕКТОЛОГА У РЕДОВНИМ ШКОЛАМА


Уколико се и даље инсистира на увођењу инклузије у школе на начин који је предвидео Закон о основама система образовања и васпитања, неопходно је обезбедити сталну подршку дефектолога наставницима који су укључени у процес инклузије, односно раде с децом са сметњама у развоју.

Помоћ дефектолога који би били стално запослени у редовној школи бар делимично би ублажила ублажио невоље које запосленима у школи, али и родитељима и ученицима, проузрокује примена инклузије онако како је, за наше услове непримерено, замишљена.

5. ОДЕЉЕЊА ЗА УЧЕНИКЕ СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ У РЕДОВНИМ ОСНОВНИМ ШКОЛАМА


Одељења за ученике са сметњама у развоју у редовним школама су реалност и потреба, пошто у многим местима не постоје школе за образовање и васпитање ученика са сметњама у развоју.

Зато је неопходно у текст Закона о основама система образовања и васпитања или у  посебне просветне законе унети одредбу и о овој могућности.

Још би било било целисходније, пошто је реч о редовним школама, законом изричито признати могућност да се деца у одељења за ученике са сметњама у развоју уписују без посебне процедуре, ако то родитељи захтевају и уз мишљење школске комисије (наставник разредне наставе, дефектолог, психолог, педагог...).



6. ОРГАНИЗАЦИЈА НАСТАВЕ ЗА УЧЕНИКЕ СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ


Било би упутно да се за ученике са сметњама у развоју, у школама и одељењима за њихово образовање и васпитање, изричитом законском одредбом допусти могућност да се настава од петог до осмог разреда организује као предметна или као разредно-предметна, већ према потребама ученика и могућностима школе.



7. ПРУЖАЊЕ ДОДАТНЕ ПОДРШКЕ У ВАСПИТНОЈ ГРУПИ И ДРУГОЈ ШКОЛИ И ПОРОДИЦИ


Према члану 27. став 3. Закона о основама система образовања и васпитања, школа за ученике са сметњама у развоју може да пружа додатну подршку у образовању деце, ученика и одраслих са сметњама у развоју у васпитној групи, односно другој школи и породици, у складу с критеријумима и стандардима које прописује министар.

Посебним просветним законима потребно је прецизирати ову могућност и изричито је проширити и на редовне школе које имају одељења за образовање и васпитање ученика са сметњама у развоју. Разлози за то су следећи:

1) и те школе поседују стручан дефектолошки кадар за пружање подршке;

2) број школа за ученике са сметњама у развоју је сразмерно мали и њихова удаљеност је од многих школа исувише велика, тако да би могућност да и дефектолози из редовних школа с одељењима за ученике са сметњама у развоју пружају додатну образовну подршку учинила додатну образовну подршку много доступнијом школама и ученицима.

Овакво решење сасвим је на линији Стратегије, која, у вези са механизмима подршке инклузивном приступу у школама говори о добијању систематске помоћи од стручног кадра (дефектолога) који је организован у центре помоћи и мобилне тимове.



8. НАСТАВНИ ПЛАНОВИ И ПРОГРАМИ ЗА УЧЕНИКЕ СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ


У текст Закона о основном образовању и васпитању (што је боље) или у текстове посебних просветних закона обавезно треба унети обавезу доношења наставних планова и програма за ученике са сметњама у развоју који се школују у школама за ученике са сметњама у развоју и у одељењима за ученике са сметњама у развоју у редовним школама. 

Неопходност доношења посебних планова и програма произлази и из текста Стратегије, која о њима говори на више места. Тако се у Стратегији изричито каже да се специјално образовање одвија у специјалним образовно-васпитним установама и по специјалним програмима).

Закључак о неопходности доношења таквих планова и програма недвосмислено произлази и из одредбе члана 102. став 7. Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр. 72/09 и 52/11):

„За ученике са сметњама у развоју и инвалидитетом, издају се уџбеници, у складу са њиховим потребама.“

Пошто се за ученике са сметњама у развоју и инвалидитетом издају посебни уџбеници, следи закључак да се ти уџбеници морају израђивати на основу наставних планова и програма за сваку врсту и степен сметње у развоју и инвалидитета, пошто је сасвим незамисливо решење по којем би се уџбеници израђивали на основу индивидуалних образовних планова.

Поред наведеног разлога, у прилог доношењу посебних наставних планова и програма за ученике са сметњама у развоју говоре и одредбе Закона о уџбеницима и другим наставним средствима („Службени гласник РС“, број 72/09). Тако се, према одредби члана 2. став 1. тог закона, садржај уџбеника утврђује наставним планом и програмом.

Ако поставимо питање којим се то наставним планом и програмом утврђује садржај уџбеника за ученике са сметњама у развоју, одговор не може бити да је то наставни план и програм за ученике из редовне популације (јер он није прилагођен потребама ученика са сметњама у развоју) нити то може бити индивидуални образовни план (јер се он израђује за сваког појединачног ученика, а разуме се да се за сваког појединачног ученика уџбеник не може издавати). Најприхватљивији је, дакле, одговор да се садржај уџбеника за ученике са сметњама у развоју одређује посебним наставним планом и програмом.



9. ТРАЈАЊЕ ЧАСА ЗА УЧЕНИКЕ СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ


Трајање часа од 45 минута често неће одговарати потребама ученика са сметњама у развоју. Зато треба и допустити могућност да час за ученике са сметњама у развоју траје краће, а најбоље би било трајање часа утврдити наставним планом и програмом за сваку врсту и степен сметњи у развоју. 

Посебно је за ученике ометене у менталном развоју непримерено трајање часа дуже од 30 минута. То није познато само онима који нису радили у настави са таквом децом.



10. ИНКЛУЗИЈА УЧЕНИКА ОМЕТЕНИХ У МЕНТАЛНОМ РАЗВОЈУ


Садашња концепција укључивања деце са сметњама у развоју у редован систем школовања поред осталих недостатака има и недостатак у виду једнаког третирања све деце са сметњама у развоју, без обзира на врсту и степен њихове ометености.

То је нарочито погрешно у случају деце ометене у менталном развоју (ментална ретардација), која су и најбројнија међу децом са сметњама у развоју. Ова деца, чак и кад се ради о лакој менталној ометености, за разлику од деце са другим врстама сметњи у развоју, ни путем асистивних образовних технологија нити на било који други начин не могу своје разумевање и доживљај света приближити разумевању и доживљају света који имају деца без ове сметње.

Овде је погрешно сматрано да ће се проблем решити увођењем индивидуалног образовног плана. Није, међутим, с децом ометеном у менталном развоју проблем само у томе што она ни на који начин не могу савладати редован наставни план и програм. Није проблем ни само у обезбеђивању прихватања и разумевања од стране наставника и школских другова. Много је већи проблем у разлици у разумевању и доживљају света, односно, када је реч о школовању, пре свега у разумевању и доживљају окружења које се састоји од вршњачке групе. Та разлика, нарочито почев од старијих разреда основне школе, посебно од уласка у пубертет, проузрокује неспоразуме који у душе ове деце уносе збуњеност, немир и ожалошћеност, који прилично често прелазе у неуротске или психотичне поремећаје.

Зато је неопходно овој деци омогућити да буду у средини са децом која су им слична како би се могли међусобно разумети и размењивати искуства. При томе се разуме да њихово општење са другачијом децом и одраслима такође треба подстицати.

Напомињемо да су приликом уобличавања реформе очигледно занемарена мишљења о овом проблему која су дали изузетно компетентни људи, од којих ћемо поменути само двојицу: проф. др Светомира Бојанина и проф. др Александра Ћордића.     



11. УТВРЂИВАЊЕ ВИСИНЕ ПЛАТЕ НАСТАВНИКА И СТРУЧНИХ САРАДНИКА


Садашњи начин утврђивања плата наставника и стручних сарадника не узима у обзир  значај радног искуства за квалитет рада са ученицима. То је још један доказ за тврдњу да у обликовању школског законодавства и пратећих прописа нису учествовали људи који су заиста радили са ученицима као наставници или стручни сарадници. Да је било другачије, на висину плате наставника и стручних сарадника у великој мери би утицало радно искуство у образовању и васпитању.

Из реченог следи закључак да би у просвети ваљало увести платне разреде, при чему би се у виши платни разред улазило на основу одређеног броја година рада у образовању и васпитању. Напомињем да је обавеза утврђивања платних разреда у државним органима и јавним службама утврђена још 2001. године Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 34/01 и 92/11).



12. ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА У УСТАНОВИ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ И ВАСПИТАЊЕ И ПРОБЛЕМ ВИШКА ЗАПОСЛЕНИХ У ПРОСВЕТИ


Потребно је без одлагања у текст Закона о основама система образовања и васпитања вратити одредбу о престанку радног односа „по сили закона“ наставника, васпитача и стручног сарадника, коју је садржао Закон о основама система образовања и васпитања из 2003. године (члан 132. став 2):

„Наставнику, васпитачу или стручном сараднику у установи престаје радни однос на крају школске године у којој наврши 40 година стажа осигурања или 65 година живота.“

Применом те одредбе постигло би се ослобађање приличног броја радних места у установама, а за тврдњу да је 40 година рада у просвети више него довољно није потребно посебно образложење.

Образложење на основу којег је наведена одредба изостављена из текста важећег Закона о основама система образовања и васпитања толико је правно бесмислено да не заслужује ни коментар. Наведена одредба изостављена је због тога што је супротна Закону о раду (!), као да посебан режим радних односа у установи не садржи велики број одредаба које су супротне Закону о раду, што је и разумљиво пошто је реч о посебном радноправном режиму. 


13 МИНИМУМ ПРОЦЕСА РАДА ЗА ВРЕМЕ ШТРАЈКА У ШКОЛИ


У вези са минимумом процеса рада за време штрајка у школама нису спорне бар три ствари:

1. Препорука број 154 Међународне организације рада просвету не посматра као делатност у којој треба обезбедити минимум процеса рада у виду извођења наставе. 

2. Ако се заиста искрено залаже за европске интеграције, наша држава треба да своје законодавство прилагоди наведеној препоруци Међународне организације рада.

3. Готово да нема земље у Европи у којој је обавезно обезбеђивање минимума процеса рада за време штрајка у школи, нарочито не у онако строгом облику као што је то код нас.

4. Против уношења одредаба о минимуму процеса рада за време штрајка у посебне просветне законе изјаснио се и Национални просветни савет.

Спорна може бити процена ефекта дозвољености штрајка с потпуном обуставом рада у школи. 

Тако из Министарства просвете, науке и технолошког развоја поручују да у случају штрајка с потпуном обуставом рада у школама настаје хаос.

То је потпуно нетачна тврдња. Хаос настаје управо због тога што такав штрајк није дозвољен, па неке школе у Републици штрајкују с потпуном обуставом рада, друге школе (због страха од законских последица) штрајкују с минимумом процеса рада, а треће школе уопште не штрајкују. Хаос је нарочито изражен у случају када у истом месту школе штрајкују на различите начине.

Друго, када незадовољство у просвети нарасте до критичне границе, никакве претње законским последицама, односно отказима због необезбеђивања минимума процеса рада, никада нису успеле да спрече потпуну обуставу рада. Никада се, осим у појединачним случајевима, није десило да просветни радници добију отказ због учешћа у таквом штрајку, нити би то било могуће. Како отпустити хиљаде и десетине хиљада запослених у просвети, а да то не доведе до тежих последица по просвету од самог штрајка?! А не заборавимо да у штрајку с потпуном обуставом рада до сада нису штрајковали појединци, него управо хиљаде и десетине хиљада запослених. 

То значи да су законске одредбе о минимуму процеса рада и последицама његовог необезбеђивања неприменљиве. А увек је боље неприменљиве одредбе избрисати из законодавства – управо такве одредбе изазивају хаос у односима чијем су уређивању намењене.

То даље значи да закон, обвезујући директоре школа да запосленима који штрајкују с потпуном обуставом рада изрекну меру престанка радног односа, наређује нешто немогуће, а „Наредити нешто што не може да буде учињено, не значи створити право; то значи поништити право, јер наредба која не може да се поштује не служи никаквом циљу доли збрци, страху и хаосу.“ 

Постоји много ефикасније средство од претње отказом како би се запослени у просвети спречили да злоупотребе право на потпуну обуставу рада, односно како би то право користили само у крајњем случају. То је неисплаћивање плата за оне дане у којима се на тај начин штрајковало. То би био довољан притисак да се успостави правична равнотежа између права просветних радника на побољшање свог положаја и права деце на школовање.

Треће, штета по образовање и васпитање ученика мања је у случају потпуне обуставе рада пошто такав штрајк, по правилу, траје краће од штрајка с минимумом процеса рада. Поред тога, за време штрајка с минимумом процеса рада образовно-васпитни ефекти су најчешће изузетно мали.



14. СТРУЧНА СПРЕМА НАСТАВНИКА ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА


Откако је пре више година уведена могућност да наставу из наставног предмета Енглески језик изводе у млађим разредима и лица која нису наставници нити професори енглеског језика, ситуација се прилично променила у том смислу да је наставника и професора енглеског језика много више него тада.

Ако пођемо од разборите претпоставке да ће наставу Енглеског језика успешније изводити наставник или професор тог предмета, следи закључак да у одговарајућем подзаконском акту треба предвидети њихову предност у односу на остале кандидате приликом пријема у радни однос. 



Председник УСПРС, Синдиката ОШ „Дуле Караклајић“ 

Др Слободан Р. Мартиновић, дипл. правник и 

дипл. дефектолог - олигофренолог



Слободан Мартиновић јан. 24 '13 · Коментари: 1
админ.

Друштво школских библиотекара Србије и Дигитaлна агенда

расписују




ПОЗИВ И КОНКУРС

за учешће на стручном скупу  - конференцији




I   КОНКУРС ЗА ПРИЈАВУ РАДА И ИЗЛАГАЊЕ НА КОНФЕРЕНЦИЈИ


Општи услови конкурса

-          На конкурс се својим радовима могу јавити сви запослени у основним и средњим школама РС који су чланови професионалне заједнице на мрежи: http://kolo.wall.fm/index.

-         

- - Своје радове пријављују попуњавајући све тражене податке у обрасцу за пријаву рада до 21. 11. 2012. године.

-      -  Пријављени рад може бити појединачан или резултат тимског рада – до 8 чланова тима.

-       -  Један појединац или један тим може да пријави један рад.

-        -   Пријављени радови требало би да се први пут приказују на овом стручном скупу и неће бити прихваћени радови који су већ учествовали на неком другом стручном скупу или конкурсу.


Теме пријављених радова




Онлајн-подршка током пријављивања и израде радова

Заинтересовани за пријаву рада имаће онлајн-подршку за израду радова:

-         Вебинар на тему Студија случаја и есеј – аналитичка и полемичко-документаристичка форма састава 19. 11. 2012. у 20.00 у оквиру Вебинар-клуба  (https://www.bigmarker.com/club_130 )
-        Послевебинарска активност: дискусија и расправа о примерима студија случаја и есеја, која ће бити отворена све време на интерактивном веб-алату Mightybell

-          Покренута по једна форумска тема на форуму Комуникација – интеракција – акција Професионалне заједнице за сваку конкурсну тему