За и против пројектне наставе(расправа) на блогу корисника Живадинка Јованчевић

 

У другој половини двадесетог века почело се са увођењем различитих метода у настави, а све са циљем да се класични облик наставе , познат као ex     catedra, замени учењем где наставници на часу немају више искључиво главну улогу, већ се та улога све више преноси на ученика. Од учења у паровима, индивидуалног учења, учења откривањем, стигло се до пројектног метода који је касније прерастао у наставни облик, назван пројектна настава.

Шта је заправо пројектна настава?

То је она настава која у први план поставља ученика, он је све више самосталан, подстиче се његово размишљање, истраживање, закључивање.

Каква је улога наставника у овој настави, је ли он само неми посматрач? Не, он није посматрач, већ је модератор; он помаже, храбри, усмерава, али не намеће решења. Решења ће кроз истраживања донети ученици.

Улога наставника се променила у процесу савремене наставе. Он је путовођа ученицима који су од пасивних учесника у настави(или делимично активних), постали главни актери у процесу учења. 

 Пројектна настава је постала популарна због тога што настава кроз њу најбоље везује учење и живот. У њеној основи је пројекат који се поставља, истражује, презентују резултати. Пројектна настава има доста сличности са другим облицима наставе.

У науци, а ни у пракси није увек лако уочити и разграничити разлике између проблемске и пројектне наставе. На сличан начин су дефинисани циљеви, одабир теме, и у једној и у другој настави се истражује.

Каква је онда разлика између ова два, тако блиска, облика наставе?

Разлика је, ипак, велика.

Док код проблемске наставе ученици добијају већ постављен потпуни проблем и треба да га реше уз постављање различитих хипотеза, њиховог одабира и одбацивања док се не дође до правог решења, дотле се код пројектне наставе пред ученике ставља задатак да сами, у тиму, планирају и израђују пројекат. Циљ код проблемске наставе је да оспособи ученике да реше задати проблем, а код пројектне наставе је циљ да оспособе ученике да организују и воде пројекат. Код пројектне наставе је унапред утврђена процедура која треба да се поштује(логички редослед).

Пројектна настава је, значи, виши и захтевнији, нарочито мисаони, облик наставе. У њему наставник има много мање уплива у радтимова, ученици су главни носиоци посла.

Теоретичари се слажу у једном: приликом увођења ученика у проблемску, пројектну и истраживачку наставу, треба увек полазити од њихових „чистих облика“ како би ученици уочили разлику. Зашто се то потенцира? Из разлога што се ова три облика наставе у пракси узајамно преплићу.

Пројекат се увек, већ је речено, одвија по етапама, а оне су:

1.      Избор теме и формулисање циља задатка,

2.      Подела теме на подтеме и формулисање циљева за сваку подтему,

3.      Формирање група/тимова и подела задужења,

4.      Припремање материјала за истраживачки рад,

5.      Утврђивање рока за завршетак пројектне активности и договор око презентације резултата,

6.      Разрада пројекта, истраживање,

7.      Обједињавање резултата мањих група/тимова,

8.      Презентација и

9.      Рефлексија.

Код  пројектне наставе нас више интересује улога и активности ученика у овим процесима, а много мање улога наставника. Нас, другим речима, интересује шта ученик добија овом наставом када се она ставља на пиједестал најпожељнијег облика(наставе) у 21. веку, или бар његовом почетку.

Већ код прве етапе, избора теме и формулисања циља, увиђамо да сви, или већина ученика узима учешће, активна је у одабиру теме; проблем  око задатака укључује све ученике у напоран мисаони процес.

У другој етапи су ученици још активнији јер су се и они неактивни, сада активирали, па сваки ученик има шансу да даје свој предлог, да дели пројекат на подтеме, одређује и њихове циљеве.

Код треће етапе сви ученици се укључују у неки од тимова, деле и добијају улоге око израде задатка. Слабији ученици су схватили да нису на маргини наставног процеса, ово је њихов велики стимуланс јер су и они добили неки задатак; наравно, према моћима и предзнању. Свака група поставља себи питања која треба истражити: шта, како истражити, који су материјали неопходни за истраживање, који се резултат очекује од пројекта.

У четвртој етапи се ученици труде да пронађу материјал за истраживачки рад. Једни ученици прихватају да раде на терену, други да раде анкету, трећи да бирају литературу на нету или библиотеци, архиву, и тд. Прихватање туђег мишљења је код ученика увелико прихваћено као модел рада.

Код пете етапе око одређивања рока за пројектне активности ученици схватају да сви не могу радити истим темпом; морају да се ускладе око времена како би и они слабији (ученици) добили шансу, код њих треба да нестане осећај да су незналице. Сви увиђају и стичу искуство за колико се приближно времена може који посао урадити.

У шестој, истраживачкој и најинтересантнијојетапи пројекта, свако ради одабрани посао: сви ученици прикупљају информације по већ утврђеним задацима из четврте етапе, селектују их, одбацују, остале уграђују у пројекат, изводе закључке. Социјализација је сада добра. Радост успеха се осећа, свако је срећан у тиму.

Када су ученици прикупили информације следи обједињавање резултата свих група/тимова.То је седма етапа. Усаглашавају се резултати према главној теми и процењује се валидност, исправност свих прикупљених информација, сами процењују своје странпутице, оцењују колико је нешто било добро, а колико не. Ово је директна припрема ученика за живот и будући рад: они схватају да морају непристрасно и са образложењима да процењују и свој и рад друга из тима. Ово је уједно и припрема ученика за академски ниво јер ће на студијама бити без потпуног надзора професора.  Када користе литературу они науче да је обавеза да наведу изворе информација, па било да је то писани или електронски извор.[1]

Следи осма етапа која се састоји из презентације. Како ће се она извести зависи од креативности и маште ученика; треба им пустити да бирају. Могу то бити зидне новине, филм, представа, пауерпоинт презентација, мањи каталог, дискусија са публиком.

И последња, девета етапа или рефлексија, служи преиспитивању, анализи и вредновању пројекта, па затим, који су били пропусти и грешке током рада на пројекту, како су тимови функционисали, јесу ли ученици склони истицању ометали своје другове, како су се несугласице превазилазиле, јели им било досадно или не током рада, а све у циљу да се приликом израде будућег пројекта не понављају исте грешке. И најважније, шта су , радећи, научили. Рефлексија се најчешће организује у облику округлог стола.

У традиционалном начину учења, повезаност сличних тема у различитим наставним областима била је неповезана. [2]У пројектној настави је чест случај да се овакве области интердисциплинарно проучавају. Да ли се тиме нешто постиже? Свакако. Пре свега је велика уштеда у времену. Као друга добит је избацивање устаљених стереотипа. Избећи ће се устаљено мишљење да је један наставни предмет важнији и тежи од другога, а други мање тежак и небитан. Код пројектне наставе, у интердисциплинарном пројекту, нико није неважан, сви су предмети и тешки и важни, тј. не тако тешки, али важни.

Наставницима почетницима се не препоручује да у току својег почетничког рада почињу одмах са оваквом наставом из разлога што могу изгубити контролу над часом, јер у овој настави не може да влада беспрекорна тишина.

И када смо овако детаљно истакли многе добробити пројектне наставе, да погледамо које су њене мане.

Приликом поделе и израде задатака може се десити да ученици не сагледавају целину теме, проблема, задатка. Остаће им целина распарчана, саставити је не могу.

Такође, у доношењу процене о успешности урађеног задатка, извођења закључака, лошији ђаци не могу имати активну улогу.

Може се десити да пројекат не буде доведен до циља. То се догађа из више разлога(нпр. прекратког времена), а нарочито ако је тема претешка за ученике, па је до циља тешко доћи.

Када сумирамо позитивне резултате према негативним које пружа пројектна настава, долазимо до закључка да је она фаворит у односу на традиционалну наставу.

Можемо ли онда дозволити да традиционална настава оде у историју, а пројектна настава заузме водеће место у образовању?

А можемо ли ову релативно савремену новину одбацити као обичну новотарију?

Не можемо процес наставе свести на традиционалне методе, нити може традиционална настава устукнути пред пројектном наставом.

Права настава је она која користи читаву палету наставних метода; тек је тада, у зависности од материје, одговорила својој улози у образовању.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


[1]За сваки навод у пројекту обавезно се, обично испод текста, у тзв. фусноти, ређе на крају текста, наводе извори са потпуним библиографским подацима, страна са које је цитат узет.

[2]Романтизам се, на пример, изучавао засебно, без додирних тачака у настави књижевности, у музичкој и  ликовној култури.


Зид

Без коментара
Морате да се пријавите да бисте оставили коментар

Чланак

од Живадинка Јованчевић
Додато апр. 30 '12

Rate

Ваш рејтинг:
Total: (1 rates)

Архива