ЈОШ ЈЕДНОМ О ИНКЛУЗИЈИ на блогу корисника Слободан Мартиновић

ЈОШ ЈЕДНОМ О ИНКЛУЗИЈИ

 

 

Премда моје обраћање није ни у каквој вези с пољопривредом, почињем га цитатом из Домановићеве Страдије: „…Е сад, видите, у закон је унета и ова тачка: ’Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више’.“

Да ли је жито у литерарној држави Страдији боље рађало после уношења цитиране одредбе у закон? Разуме се да није, али су законодавци имали пријатан осећај да су урадили нешто добро и важно. Законодавство нелитерарне државе Србије обилује одредбама сличне природе. Њихови творци су кабинетски експерти (или чак „експерти“) који су, благодарећи својој позицији у власти, своје жеље, из добрих или рђавих намера успели да подигну до снаге закона.

Једна од идеја која нам се већ више година намеће као главна тема реформе нашег образовног система јесте идеја о инклузији, што у овом случају означава укључивање деце са сметњама у развоју у систем редовног школовања. Та идеја сама по себи уопште није лоша, али и најбоља идеја се недоученошћу, неискуством и/или неодмереношћу може довести до апсурда. Велика одговорност лежи на дефектолозима, који нису предложили модел инклузије који би био примерен, него су ћутали и препустили то поље онима који су били довољно предузимљиви и самоуверени да се прихвате тог задатка.

Одговорно тврдим да од инклузије, онако како је код нас замишљена, најмање користи имају управо они о чијем се добру највише говори – деца са сметњама у развоју. Одмах ћу образложити ту тврдњу.

1) Уместо да са децом са сметњама у развоју раде стручњаци који су се  посебно за то образовали, рад са њима обављају наставници, педагози и психолози, дакле стручњаци који су у току свог школовања тек узгред чули за децу са сметњама у развоју и њихове проблеме. Истина, њихово знање је после једнодневних и дводневних, семинара за рад са децом са сметњама у развоју вероватно сада сасвим довољно за овај задатак. Уосталом, такав приступ је и далеко економичнији: зашто би неко, као моје колеге дефектолози, завршавао студије у трајању од девет семестара, када се све може научити и на једном или два семинара? А семинари, узгред буди речено, доносе и више него пристојан приход онима који их држе. Двострука корист, дакле.

2) Поред кадровских услова који недостају у редовним школама (осим у школама које имају дефектологе), у таквим школама недостају и технички услови – неприлагођеност простора, недостатак посебних наставних средстава (тзв. асистивне образовне технологије) итд. Није наодмет подсетити на то да стотине и стотине школа у Србији не испуњавају услове ни за пристојан рад са децом без сметњи у развоју.

3) Потреба општења деце са сметњама у развоју и деце без таквих сметњи не може се довести у питање. Може се, међутим, довести у питање идеја да деца са сметњама у развоју буду изолована од друге деце са сличним сметњама. Оваква инклузија онемогућава децу са сметњама у развоју да у школи размењују искуства са децом која имају сличне проблеме. Не знам на основу чега је неко закључио да ће деца са сметњама у развоју бити срећнија и успешнија у окружењу које се од њих потпуно разликује и које је од њих, по правилу, у сваком погледу супериорније.

4) С претходно реченим у вези јесте посебно положај деце ометене у менталном развоју, деце са менталном ретардацијом. Доживљај света код такве деце, чак и када се ради о лакој менталној ретардацији, квалитативно се разликује од доживљаја света деце без овог проблема. Нека свако замисли себе у ситуацији у којој (у најбољем случају) његов проблем  људи из окружења разумеју и имају за њега разумевања, али он своје окружење не разуме и доживљава га на неадекватан интелектуално-емоционално-социјални начин.

5) Чудна је, благо речено, идеја да посебне потребе ученика са сметњама у развоју неће боље задовољити стручњаци посебно (9 семестара) образовани за рад са таквим ученицима, него стручњаци обучени за рад с таквом децом на посебно одабраним једнодневним или дводневним семинарима, осмишљеним и изведеним од посебно одабраних лица и посебно плаћеним. Уз то, та идеја треба да се остварује у одељењима која често имају и по тридесетак ученика! То је, дакле, боље него образовање под посебним условима, у којима образовно-васпитни рад изводе стручна лица (дефектолози), и то у групама од највише 10 ученика?! Боље, али за кога? Cui bono?

О овим проблемима говорили су и писали истински експерти за ову проблематику, као што су проф. др Светомир Бојанин и проф. др Александар Ћордић, али њихов глас очигледно није могао да се чује од хора експерата друге врсте.

Како је могуће да се приликом израде реформе није водило рачуна о овим проблемима? По мом мишљењу, то је било могуће пре свега због тога што су творци реформе кабинетски експерти и „експерти“, који никада нису радили са ученицима, односно „држали дневник“, тако да су, без таквог искуства, могли да се препусте маштаријама о оваквој инклузији.

Да не би било неспоразума, постоје и они који од овакве реформе имају и користи. То су:

- творци реформе, који су добили широко поље да своје знање или „знање“ примене и наплате;

- организатори различитих семинара за дневно стицање знања које се иначе стиче током вишегодишњег школовања;

- невладине организације, које за рад са децом са сметњама у развоју постају значајније од дефектолога;

- посматрачи из других земаља који, уз пријатељско тапшање по рамену, имају прилику да присуствују експерименту in vivo – радикалној примени радикалних решења из својих пребогатих земаља у једној сиромашној земљи.

- родитељи ученика са сметњама у развоју, који сада могу поносно да кажу да и њихова деца иду у редовну школу, без обзира на то шта њихова деца у вези с тим осећају (привремена корист, ако је то уопште било каква корист).

Неко би могао да постави питање како то да директори школа као и наставници и стручни сарадници јавно ћуте о проблемима у спровођењу овакве инклузије (а у потаји се јадају својим колегама и о томе мисле све најгоре). Штавише, многи јавно говоре да све савршено функционише, да проблема у ствари, и нема. Не, не ћуте и не говоре они такве ствари – то уместо њих говори њихов страх. Директори се боје да њихове примедбе не буду протумачене као неспособност да у инклузивним условима организују рад школе. Наставници и стручни сарадници се боје да не буду проглашени нестручним и недобронамерним. А и једни и други се боје да не буду означени као непријатељи Његовог Величанства Реформе. Знамо, уосталом, шта би се могло десити онима који тако буду означени. То ћемо, можда, видети и после овог мог обраћања јавности.

 На крају бих читавој јавности поставио једно питање. Да ли бисте тако озбиљан посао као што је реформа образовања поверили експертима који, судећи по одредбама Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 52/11 и 32/13):

- не знају да је емоционално здравље део психичког здравља (члан 45. став 6);

- алкохол и наркотичка средства не посматрају као психоактивне супстанце (члан 113. став 3. тачка 4);

- не знају да и логопед спада у дефектологе (члан 116. став 6);

- уграђују у закон, у тексту истог члана, одредбе које једна другу искључују, противречне одредбе (члан 60. ст. 1. и 5; члан 109. ст. 1. и 3. основног текста, пре измена и допуна; итд.)

- у исти члан уграђују одредбе које тематски не припадају том члану;

- у закон уграђују чланове који имају чак и преко двадесет ставова, што их чини изразито непрегледним;

- праве правописне грешке.

О тим и многим другим недостацима писао сам у више књига и стручних чланака, као и у предлозима за корекцију нацрта просветних закона, али се недоученост исувише сама себи диви да би била спремна да се коригује.

Ако сте заборавили питање, поновићу га: да ли бисте оваквим експертима поверили реформу образовања? Ја не бих.

 

 



Зид

Без коментара
Морате да се пријавите да бисте оставили коментар

Чланак

од Слободан Мартиновић
Додато сеп. 19 '14

Rate

Ваш рејтинг:
Total: (0 rates)

Архива