Кориснички блогови

Резултати претраге ознаке: "професионална заједница"
админ.
На мрежи сам отприлике једну деценију, али још увек највише користим имејл. Социјалне мреже не одбијам, штавише, оне најпопуларније опробам не само да бих "висила" на њима у складу с временом и променама које то време долази, него да бих их користила у раду, да га олакшам или убрзам. Већина социјалних мрежа ме одбија из неколико разлога, које ћу покушати да кратко дефинишем.

Глобалне социјалне мреже и "отпадање" на мрежи



Социјалне мреже саме по себи нису лоше, лоше је оно што корисници направе од њих. То ме је натерало да на Фејсбук више не залазим, јер мој ум не може да прихвати толику количину глупости и баналности, површности, неписмености и свега осталог што уз Фејс иде. При покушају да с ученицима користим Фејс у ваннаставним активностима само сам потврдила оно што сам претпостављала: не привлачи њих Фејс као алат или сервис, него то што тамо могу да "отпадају" до миле воље, нико ништа озбиљно не тражи од њих. Зато је сваки покушај садржаја озбиљнијег од договора за одлазак на концерт, преписивања домаћег и лајковања Ју-тјуб ресурса, пропадао. Нису спремни да размишљају и о чему што је на Фејсу јер су тамо дошли да не би размишљали. Врло лако препознају кад нешто, макар било на Фејсу, тражи од њих икакав ментални процес, и још лакше га се клоне.

*
Већина социјалних мрежа има или могућности или додатке за повећање функционалности. Тако на Фејсу можете направити групу, али искуство показује да се чланови само учлане у групу и ничим јој не доприносе. Твитер има своје додатке, који омогућавају штошта: хаштаг, одвајање у групе, качење обогаћених медија итд. На Твитеру, међутим, нема озбиљне размене мишљења ни искуства јер спада у микроблогинг и ограничава нас само на брзинско информисање, најчешће сведено на постављање линкова. Линкед-ин такође има своје групе и дискусије у оквиру њих, које, међутим, покрећу углавном реномиране компаније или фирме на одређене теме, и већ самим тим оне имају одређену озбиљност и сврховитост, ваљда. Не учествујем у тим дискусијама, мада сам се у неке групе пријавила.

*
Највећи проблем са социјалним мрежама је то што одузимају неочекивано много времена и тиме нас увлаче у параноидну ситуацију: све на интернету требало би да нам убрза и олакша рад, а ухватите себе како сте сатима проборавили да ништа паметно сазнали нисте, него само овлашно прегледали страшно много информација, разноразног квалитета, које нисте стигли ни да разврстате у својој глави. Ако пратите више од 20 активних људи на Твитеру, већ је потребно пар сати да проверите сваки линк који постављају. Шта раде они који прате стотине, заиста не знам. Вероватно само сакупљају број. Чему тај број?!
То је мањи проблем. Већи проблем јесте то што очас посла преваспитају код нас студиозност, разумно формулисање исказа, критичко мишљење и дух, студиозност, разложност, а почињу да васпитају површност, лењост мисли и духа, егзибиционизам...

*
Неоспорно је, ипак, да социјалне мреже имају и своје предности: трагом информација на њима можемо свашта сазнати, повезати се, напојити новим идејама. Потребно је само сачувати присебност и наоружати се одређеним индикаторима за потребно и непотребно, па користити само онолико да можемо да кажемо да јкористимо социјални  софтвер, а не да он користи нас.

*
Мора да је та поплава информација различитог карактера, од којих је највише оних што не служе ни чему, нагнала професионалце да размишљају о социјалном софтверу који ће повезати људе у неке врсте СИГ-ова (социјалних интересних група) по сличности или по истом послу. Тако су настале професионалне заједнице.

Професионалне заједнице

На сличан начин покушаћу да наведем основне разлоге зашто су професионалне заједнице као врста приватних социјалних мрежа повољније за предности које нам иначе доноси умрежавање и повезивање с људима истог посла или интересовања.

*
Мање и малобројније социјалне мреже одузимају нам мање времена јер су оне унапред оријентисане на одређене теме.

*
Мале мреже обично имају више могућности, па тако и ова мрежа. Ма колико по нечему личила на све друге или на Фејс, заправо је читава мала платформа чак и у бесплатној верзији: има и форум, и групе, и најаве догађаја, и профил, и могућност постављања и дељења линкова и обогаћених медија, и ћаскања у реалном времену...

*
Мале заједнице боље функционишу, чланови су активнији и чвршће повезани јер су њихови циљеви и интереси дефинисани. Већ самим оснивањем усмерени су на одређене теме. Већа су овлашћења чланова: свако од чланова администратор је или модератор покренутих група, форума у групи, и свако има могућност да добије овлашћења администратора / уредника / модератора за целу мрежу, те би требало да је и одговорност и осећај припадања тој заједници јачи.

*
Заједнице омогућавају (не гарантују је) истинску сарадњу и интеракцију, а не само обично експонирање и односе сведене на релацију пратилац-следбеник. У оквиру група чланови заиста могу да планирају и спроводе заједничке акције, деле важне и проверене ресурсе и референце, на форуму заиста могу да размене искуства и мишљења... Већ то заједницу приближава најпожељнијем облику размене међу професионалцима: трансферу знања.

*
Коначно, не и мање важно, рекла бих да у професионалним заједницама лик члана има лик човека: слика се обично не замењује илустрацијом; датум рођења и други подаци о запослењу, образовању и слично не измишљају се; међу "својима" тешко је градити лажни идентитет због допадљивости, самохвале или неког другог разлога, па смо у професионалним заједницама обично аутентични. У глобалним мрежама, пак, већ иконе мрежа показују да смо без лица, празне љуштуре, тзв. умрежени безимени.



За разоноду ево једног песничког виђења умрежености савременог човека:
View more documents from Славица Јурић