Кориснички блогови

Резултати претраге ознаке: "пројектна"
Сећам се своје запањености када сам 1990. године у септембру почела да радим. Моја професорка српског језика и књижевности, тада већ пред пензијом, из најбоље намере да ми умањи почетничку трему изговори реченицу: ''Не секирај се, ускоро ћеш да прођеш анализу сваког дела и онда си мирна до пензије.'' Та генерација наставника заиста је овако и радила. Колико се свет променио од тада? Данашњи просветни радници можда не желе да схвате, али као да није прошло двадесетак година него 120 година. Ако се не прилагодимо времену и деци овог времена ми смо диносауруси који деци само сметају.
Пројектна настава је један од термина који се, с добрим аргументима, уврежио као један од одговора на питање шта да ради у учионици данас просветни диносаурус из шездесет и неке. Наставник је раније био интелектуални ауторитет. Данас је непотребно да ученика бомбардујемо информацијама које може да гуглује и то не мрдајући са столице. Добра страна пројектне наставе јесте да се учење изместило из бубалачке позиције меморисања у активну позицију трагаоца за одговорима. Когнитивне способности детета се развијају сада кад су у најбољој форми. Они се у тинејџерским годинама уче да не застану пред проблемом, уче се у пракси идеји да проблеми постоје да би се решавали. Наставник више није (само) особа која неку област зна и стално показује да су ученици у односу на њега инфериорни у количини знања. Сада је то особа која свој ауторитет показује у сналажењу у веома различитим ситуацијама, јер ниједна група ученика не ради исто, са истим интересовањем, истим ресурсима, истим жаром и истим заблудама. Добро је што садашњи приправници никако неће постати диносауруси који годинама користе исте наставне ''припреме'' писане руком у време кад их је потерао просветни саветник.
Добра страна пројектне наставе јесте и могућност да се свако дете у оваквом раду нађе, отвори, докаже, истакне. Нека буде у том раду врлудања, заблуда, нека буде празног хода, нека буде несугласица у вршњачким одмеравањима, то није мана, то је врлина групног рада. То је симулација живота. То је интелектуални инкубатор за инетелектуалну недоношчад која ће проходати у стварним животним изазовима од љубавног односа до писања семинарског рада на факултету. Ако је наставник добронамеран, ако не ради овим методом реда ради него заиста са жељом да проба па шта буде, тада ће бити и резултата. Неки наставници се боје неуспеха, боје се да не испадну смешни и неспретни пред ђацима, али зар то није чар рада са младима? Кад сам почињала да радим са пројектором са новог нетбука покривала сам екран папиром да деца не преписују наредну реченицу, да се концентришу на оно што говоримо. Наравно, све се на зиду видело јер нисам покрила - пројектор! Мени је и данас смешно како сам била глупа, па шта? Уосталом, то сада то помињем ја а не они.
Јесте ова врста наставе захтевнија за наставнике, али је лековита за највећу бољку традиционалне школе - досаду. Дајте деци задатак и нема бежања са часа. Активно учење је једино право учење 21. века. И за традиционалну наставу деца истражују ресурсе који су им доступни и како знају и умеју. Зар онда није боље да то буде под менторским руковођењем наставника који је корак испред њих, па да уче да критички сагледавају све и свја на интернету? За то им заиста треба помоћ, а они нама нека помажу у техничком делу. Највише сам научила о претраживачима и разним платформама од ђака.
Видим да колеге као ману пројектне наставе виде немогућност да се она изводи у редовној настави и да је тешко усагласити је са нашим плановима и прогламима. Јесте тешко, али то није мана пројектне наставе него планова и организације часова. Ако се, рецимо, месец дана раније припреми и организује пројекат ''Рецепција 'Ане Карењине' мојих родитеља и мене'' зашто се то не би уклопило у редовну наставу? Мана је само инертност, лењост и НЕЗНАЊЕ наставника. Не треба да се извлачимо на грозан списак лектире, него да од тог лимуна направимо лимунаду и то по ''вкусу'' садашњих ученика.
Један недостатак пројектне наставе јесте у брзини / спорости реализације пројекта. Пројекат треба доообро осмислити и планирати, а усаглашавање времена није мала препрека. Гимназијалци скоро сваки дан имају 7 часова. Економисање временом треба сви бизнисмени овог света да уче од њих. Они су мајстори тријаже шта је важно за неког наставника а шта је неважно.
Мана пројектне наставе, да закључим, није у овом систему организовања наставе него у нама - непресушном извору изговора. Такође, директори који своју инфериорност показују не допуштајући новине јер ће се тако показати ''да је цар го'', припадају у одредницу ''против'' пројектне наставе, јер је заиста тешко борити се у колективу где се ентузијасти часте погрдним именима. Лоша страна јесте и у томе што, рецимо, усамљени јуноша који у својој школи нема подршку, нема коме да се обрати од ни у школској управи. Част изузецима, али што се тамо намножило диносауруса... Зато смо ми просветни радници гладни добрих семинара на којима налазимо мрвице одговора на питање како да нас не прекрије мемла, паучина, рузмарин и шаш.
Весна Сеничић апр. 28 '12 · Оцени: 5 · Коментари: 1 · Ознаке: настава, пројектна