Кориснички блогови

Резултати претраге ознаке: "стручно усавршавање"
Дуго сам, хајде да кажем маштао, да покренем рубрику под називом „Из пера једног наставника“ у којој не бих био ни иновативни наставник, ни предусретљиви колега, као у блоговима које водим, него ја - ја, као Дејан или Методичар и где бих својим резоном, карактером и стилом посматрао дешавања око себе. Коначно ми се испунила жеља, баш овде на овом месту, мада би рубрика требало да се зове „Из пера једног помоћника“, јер сам од недавно променио радно место и сада сам помоћник директора. :)

И наравно, септембар је негде при средини, а ја сам се већ нагледао и наслушао којечега и почео озбиљно да бринем проблеме о којима нисам раније мислио, а да се не лажемо, неке од њих нисам могао ни да замислим. Данас сам се, рецимо, борио са два проблема. Један је озбиљно помањкање имунитета које безуспешно лечим већ данима, а други је, како га сам назвах, интерно стручно усавршавање.

Оно што сам претпоставио је да ће ово усавршавање, а које изискује 44 сата, наићи на бурне реакције мојих колега. Уосталом, мишљења о семинарима (још до стручних скупова нисмо ни дошли) су, најблаже речено, веома лоша. И сада се ових 44 сата појавише ниодкуда, а школа мора, како зна и уме, да их обезбеди.

На срећу, интернет је чудо, па смо пронашли примере како су то други урадили и био нам је потребан дан и још мало више (педагогу и мени), да се консултујемо са оном која зна, да се изразговарамо, погледамо све материјале које смо пронашли, извагамо бодовни систем и откуцамо. Ево шта смо одрадили:




Не кажем ја да је ово наше „чедо“ савршено, али то и није важно, јер то и тако није ни регистровано као проблем. А шта јесте?

Најпре да вам кажем да сам немало изненађен када сам увидео да су примедбе на све ово имали управо наставници који заиста раде у мојој школи и то много. Хајде да будемо искрени. Не радимо сви исто и у школама можете пронаћи праве екстреме; оне чији је ентузијазам задивљујући и чији је рад поштовања вредан и оне који толико не раде, толико их не занима и толико осуђују туђи рад, да је њихов безобразлук достигао уметнички ниво. И док ја само могу да претпоставим како ће моје поједине колеге из школе достићи и двадесет и пети бод (44 је већ сфера научне-фантастике), моје вредне колеге су се буниле и то око најмање битних ствари.

Једна од њих је била да ли тих 44 сата улази или не улази у четрдесточасовну радну недељу. Мислим да је закон ту (макар) јасан. Довољно је прочитати четири речи којима почиње наш документ, а што је преписано из Правилника. А и проверили смо (педагог и ја). И да нисмо и да није, какве, бре, везе има? Да ли је у склопу тих четрдесет сати или није или је у склопу годишњег одмора, потпуно је свеједно. У Правилнику пише, Правилник је подзаконски акт и обавезује нас. Ти сати морају да се одраде.

Друга (велика) замерка је наново у вези са тим несрећним четрдесеточасовним радним временом. Почећу да верујем да нама, наставницима, заиста треба увести нормално, осмочасовно радно време и пресећи тај светски бол. :) Дакле, моје колеге су се питале како то да су они задужени са 0,5 часова недељно стручног усавршавања, а морају да одраде чак 68 сати? Заиста, математика не ваља.

Хајдемо другачије. Како то, сада се питам ја, да су исте те колеге задужене са по једним часом недељно да раде у стручним већима, а по плановима тек једном месечно (а некада и у два) имају састанке? Према Плану, они ће на годишњем нивоу одрадити десет сати, а требало би 36. Математика наново не ваља, али овог пута, то нико није приметио. :) Срећом, предвидели смо да се у оних 44 сати рачуна и рад у оквиру тих већа, јер то јесте то.

И док сам преживљавао праве сапунске опере (верујте ми на реч, било је и тога), некако нам је свима промакла суштина. Шта је, по мом мишљењу, суштина?

Па рецимо, као што сам наговестио, ово бодовање (које заправо није бодовање) је леп начин да се радници мало удаље од нерадника, као и добри наставници са бројним ангажовањима, од оних лошијих. Ово је и начин да се нерадни и лоши наставници мало више потруде. Ипак, најважније је да је коначно дат легитимитет размени искустава између наставника, учењу, које је по мом мишљењу, драгоценије од сваког семинара. Видети колегу на делу, како приказује методе рада, наставно средство, даје идеје и пита за савет, незаменљиво је искуство.

Наместо закључка, желео бих да евалуирам овај свој текст. Уосталом, то је идеалан начин да се у настави оконча било који процес, зар не? Текст је, као и сваки мој други текст, просечан (на „газду“), подношљиво писмен и искрен. Не кажем да текстови са мојих блогова то нису, али су напросто - у функцији. :) Овај је мој, аутентичан и пријао ми је. Надам се да ће и вама. :)

Дејан Бошковић сеп. 18 '12 · Оцени: 5 · Коментари: 22 · Ознаке: стручно усавршавање