Кориснички блогови

Дуго сам, хајде да кажем маштао, да покренем рубрику под називом „Из пера једног наставника“ у којој не бих био ни иновативни наставник, ни предусретљиви колега, као у блоговима које водим, него ја - ја, као Дејан или Методичар и где бих својим резоном, карактером и стилом посматрао дешавања око себе. Коначно ми се испунила жеља, баш овде на овом месту, мада би рубрика требало да се зове „Из пера једног помоћника“, јер сам од недавно променио радно место и сада сам помоћник директора. :)

И наравно, септембар је негде при средини, а ја сам се већ нагледао и наслушао којечега и почео озбиљно да бринем проблеме о којима нисам раније мислио, а да се не лажемо, неке од њих нисам могао ни да замислим. Данас сам се, рецимо, борио са два проблема. Један је озбиљно помањкање имунитета које безуспешно лечим већ данима, а други је, како га сам назвах, интерно стручно усавршавање.

Оно што сам претпоставио је да ће ово усавршавање, а које изискује 44 сата, наићи на бурне реакције мојих колега. Уосталом, мишљења о семинарима (још до стручних скупова нисмо ни дошли) су, најблаже речено, веома лоша. И сада се ових 44 сата појавише ниодкуда, а школа мора, како зна и уме, да их обезбеди.

На срећу, интернет је чудо, па смо пронашли примере како су то други урадили и био нам је потребан дан и још мало више (педагогу и мени), да се консултујемо са оном која зна, да се изразговарамо, погледамо све материјале које смо пронашли, извагамо бодовни систем и откуцамо. Ево шта смо одрадили:




Не кажем ја да је ово наше „чедо“ савршено, али то и није важно, јер то и тако није ни регистровано као проблем. А шта јесте?

Најпре да вам кажем да сам немало изненађен када сам увидео да су примедбе на све ово имали управо наставници који заиста раде у мојој школи и то много. Хајде да будемо искрени. Не радимо сви исто и у школама можете пронаћи праве екстреме; оне чији је ентузијазам задивљујући и чији је рад поштовања вредан и оне који толико не раде, толико их не занима и толико осуђују туђи рад, да је њихов безобразлук достигао уметнички ниво. И док ја само могу да претпоставим како ће моје поједине колеге из школе достићи и двадесет и пети бод (44 је већ сфера научне-фантастике), моје вредне колеге су се буниле и то око најмање битних ствари.

Једна од њих је била да ли тих 44 сата улази или не улази у четрдесточасовну радну недељу. Мислим да је закон ту (макар) јасан. Довољно је прочитати четири речи којима почиње наш документ, а што је преписано из Правилника. А и проверили смо (педагог и ја). И да нисмо и да није, какве, бре, везе има? Да ли је у склопу тих четрдесет сати или није или је у склопу годишњег одмора, потпуно је свеједно. У Правилнику пише, Правилник је подзаконски акт и обавезује нас. Ти сати морају да се одраде.

Друга (велика) замерка је наново у вези са тим несрећним четрдесеточасовним радним временом. Почећу да верујем да нама, наставницима, заиста треба увести нормално, осмочасовно радно време и пресећи тај светски бол. :) Дакле, моје колеге су се питале како то да су они задужени са 0,5 часова недељно стручног усавршавања, а морају да одраде чак 68 сати? Заиста, математика не ваља.

Хајдемо другачије. Како то, сада се питам ја, да су исте те колеге задужене са по једним часом недељно да раде у стручним већима, а по плановима тек једном месечно (а некада и у два) имају састанке? Према Плану, они ће на годишњем нивоу одрадити десет сати, а требало би 36. Математика наново не ваља, али овог пута, то нико није приметио. :) Срећом, предвидели смо да се у оних 44 сати рачуна и рад у оквиру тих већа, јер то јесте то.

И док сам преживљавао праве сапунске опере (верујте ми на реч, било је и тога), некако нам је свима промакла суштина. Шта је, по мом мишљењу, суштина?

Па рецимо, као што сам наговестио, ово бодовање (које заправо није бодовање) је леп начин да се радници мало удаље од нерадника, као и добри наставници са бројним ангажовањима, од оних лошијих. Ово је и начин да се нерадни и лоши наставници мало више потруде. Ипак, најважније је да је коначно дат легитимитет размени искустава између наставника, учењу, које је по мом мишљењу, драгоценије од сваког семинара. Видети колегу на делу, како приказује методе рада, наставно средство, даје идеје и пита за савет, незаменљиво је искуство.

Наместо закључка, желео бих да евалуирам овај свој текст. Уосталом, то је идеалан начин да се у настави оконча било који процес, зар не? Текст је, као и сваки мој други текст, просечан (на „газду“), подношљиво писмен и искрен. Не кажем да текстови са мојих блогова то нису, али су напросто - у функцији. :) Овај је мој, аутентичан и пријао ми је. Надам се да ће и вама. :)

Дејан Бошковић сеп. 18 '12 · Оцени: 5 · Коментари: 22 · Ознаке: стручно усавршавање

Одређивање мере јесте један од врло  важних проблема са којима се сусреће свет у 21.веку: колико да једемо, колико да спавамо, колико да учимо, колико је довољно? Критеријуми за оцењивање изнети су већ у многим Правилницима, што  на нивоу школе, а што на нивоу стандарда прописаних Правилником о оцењивању.  Ово питање је био и предмет проучавања различитих психолога, а најпознатија теорија о оцењивању, која се уједно и најчешће користи јесте Блумова таксономија. Међутим, колико савремени наставник заиста користи овакву врсту стандардизације оцена, колико је њу могуће применити на појединачне предмете и колико је прецизна? Како је најлакше и најједноставније представити ученицима, јер оцењивање, по Правилнику, мора да буде јавно и образложено, дакле, ученик мора разумети критеријуме по којима се вреднује његово знање. Има се утисак да наставници врло ретко размишљају о оцењивању на овакав начин а упућивање на Правилник сматрају „казненом“ мером.

Врло често се зато понављање чињеница оцењује као одлично познавање и оцењује највишим оценом. Пука репродукција знања јесте оно што од ученика чини пасивне понављаче и њихово знање своди на ниво далеко од било какве корисности. О тој неупотребљивости знања данашњих ђака говоре и оцене на ПИСА тестовима.  Јесте да је понављање мајка знања и јесте да је знање једним својим делом и упућено на познавање чињеница, али  да ли је оно тако довољно? И колико је тих чињеница довољно знати напамет да бисмо осамосталили ученике у процесу примене наученог?

Примена знања које се тражи од данашњих ученика није ни једнострука ни једноставна. Она подразумева једну, пре свега сложену и повезану примену свега наученог. Нпр. српски језик и питање језичке писмености дубоко је данас повезано са информатичком, прецизније дигиталном писменошћу, али оно није искључено ни у сегментима медицине (медицинско особље је обавезно да ради на компјутеру, информатичари морају да пишу на компјутеру, па и знања трговаца или економиста везана су за дигиталну писменост). Култура изражавања је запостављена  у свим сегментима усмене комуникације и у обичним разговорима, као и у различитим медијима. Има се утисак да о применљивости тог знања нико не води рачуна.

Успешан наставник мора бити свестан ових чињеница, али оне нису ту да буду отежавајући, већ напротив, олакшавајући фактор у оцењивању и вредновању. Анализом сопствене праксе, врло ћемо лако увидети да ови стандарди одређени Правилником  јесу производ искуства сваког наставника понаособ, али и њиховим заједничким деловањем и сарадњом.

Некада ми се чини да је образовање и васпитање схваћено не као заједнички рад на знању једног ученика од стране више наставника од којих сваки поседује посебна знања из различитих области, али иста знања из педагогије, права, писмености, логике, рада на рачунару, страног језика и других, већ као диференцирање знања унутар самог ученика на поједине предмете који се узајамно искључују. Тачно се зна „докле је чија њива“ и та јасна омеђеност и непрожимање, не мешање у „туђ пос'о“ забрињава. Као наставник српског језика, не могу бити упућена на стручна знања наставника биологије, нити сам у позицији да их морам познавати, разумети или користити, међутим, у процесу образовања  морам сараднички деловати и са наставником биологије.

Прописи су већ написани и није на мени да измишљам „топлу воду“. Желим да поделим ово промишљање са колегама, да чујем њихово виђење и да покушам да увидим своје грешке и да научим нешто ново. Примењивање знања је највише вредновано и ја желим досећи тај ниво на плану овог проблема, проблема оцењивања, а практично, искуствено учење не подразумева само учење на сопственом примеру, већ и на примерима других.

Оцену одличан (5) добија ученик:

1) који је у целини усвојио основна, проширена и продубљена знања, умења и вештине, а према програму предмета;

2) чија су знања, умења и вештине на нивоу разумевања и самосталне примене у сродним и новим околностима, односно који:

- уочава битно,

- лако одваја појединачно, опште и посебно ради уопштавања,

- логички повезује чињенице и појмове,

- самостално закључује на основу датих података,

- критички расуђује,

- решава проблеме на нивоу стваралачког мишљења,

- поседује богат речник и лако се садржајно усмено и писмено изражава,

- лако и брзо примењује стечена знања,

- испољава креативну активност на већини часова тог предмета,

- показује интересовање и самоиницијативност за проширење стечених знања и додатно самообразовање;

3) који је овладао предвиђеним психомоторним умењима и вештинама у руковању средствима и техникама рада на нивоу самосталне и стваралачке примене у различитим околностима.

Оцену врло добар (4) добија ученик:

1) који је у целини усвојио основна знања, умења и вештине и усвојио више од половине проширених, односно продубљених знања, умења и вештина, а према програму предмета;

2) чија су знања, умења и вештине на нивоу самосталне репродукције, разумевања и примене, односно који:

- уочава битно,

- лако разуме, закључује и репродукује чињенице, дате дефиниције и законитости,

- критички анализује постојеће чињенице и формулише правила,

- лако се усмено и писмено изражава,

- испољава активности на већини часова у идејама, решењима на нов начин,

- самостално и уз помоћ наставника практично примењује знања, умења и вештине у истим и сличним ситуацијама,

- испољава интересовања и упорност у савлађивању предвиђених садржаја програма;

3) који је овладао предвиђеним психомоторним умењима и вештинама у руковању средствима и техникама рада на нивоу самосталне примене.

Оцену добар (3) добија ученик:

1) који је у целини усвојио основна знања, умења и вештине и половину проширених знања, умења и вештина, а према програму предмета;

2) чија су знања, умења и вештине на нивоу самосталне репродукције и разумевања уз помоћ наставника, односно на нивоу могућности ученика да:

- схвати значење научених садржаја, објашњења и да их повезује,

- уочава битно, а у ситуацијама анализа, апстраховања и закључивања захтева посебно залагање наставника и додатну помоћ,

- има тешкоћа у брзом и течном усменом и писменом изражавању;

3) који је овладао предвиђеним психомоторним умењима и вештинама у руковању средствима и техникама рада на нивоу примене.

Оцену довољан (2) добија ученик:

1) који је усвојио основна знања, умења и вештине, а према програму предмета;

2) чија су знања, умења и вештине на нивоу репродукције уз наставникову помоћ, односно који:

- испољава тешкоће у анализи чињеница, података, њиховом уопштавању и закључивању,

- има склоност ка пасивном запамћивању и механичком репродуковању,

- има тешкоћа у усменом и писменом изражавању,

- испољава несналажење у новим ситуацијама;

3) који је овладао предвиђеним психомоторним вештинама и умењима у руковању средствима и техникама рада уз помоћ наставника.

 

Оцену недовољан (1) добија ученик који није усвојио основна знања, умења и вештине из програма предмета.

 

И на крају постављам питање: шта је циљ оцењивања? Колико се бавимо њиме? Да ли је циљ ухватити ученике у незнању или је циљ мотивисати их да науче на ваљан и прави начин? А ако је оцењивање, како неки кажу, процес у коме се ученицима даје повратна информација о њиховом напредовању, да ли се подразумева да они ученици који нису добили оцену „одличан“ нису напредовали до краја? Да ли је то знак да је њихово учење остало недовршено? И како ћемо га онда довршити?

 

Марина Панић

Марина Панић нов. 1 '12 · Коментари: 8
Tekst je prvi put objavljen kao reakcija  povodom "Otvorenog pisma hrvatske profesorke Ankice Benček", koja se izvinila učenicima što ih je savetovala da uče (Blic online, Vesti, Svet, 4. februar, 12.46). Neke stvari nisam mogao da prećutim, pa sam napisao "Pismo bez izvinjenja" koje je prvo objavio "Blic", kasnije još neki mediji, a pre nekoliko meseci su ga pročitali i u "Buđenju". Izvinjavam se onima koji su ga čitali, ali mislim da mu je mesto ovde...


Nam et ipsa scientia potestas est. (Frensis Bekon)

 

Želim da vam saopštim da sam u svemu čemu sam vas učio i čemu vas učim bio u pravu, sve što sam govorio na svojim časovima sada naglašavam i stojim iza svega toga svojom strukom, savešću i celokupnom egzistencijom. Svoj posao sam nekada radio za tridesetak maraka (petnaestak evra), nekada za nešto više od pet stotina, radim ga za nešto manje od četiri stotine, a radiću ga za više hiljada ili besplatno sa istom predanošću. Kada bih imao priliku da ponovo biram profesiju izabrao bih ovu istu – možda ne u istoj zemlji ili sa istim uzrastom – ali bih se svakako opredelio da podučavam (kao što jednom reče Herodot da bi svako narod kada bi mogao da bira bogove izabrao svoje, tako bih i ja izabrao svog „boga“ ). Ne kajem se nizašta i ne osećam se krivim, sve sam uradio smišljeno i preuzimam odgovornost za svoje postupke.

Naravno, ima prostora za izvinjenje. Ako sam nekada u trenutku slabosti tvrdio da se znanje ne isplati, ako sam dao ocenu višu od one koju ste zaslužili, ako je na nekom od mojih časova bilo dosadno (ja znam da je bilo dosta takvih časova), ako nekome od vas nisam posvetio dovoljno pažnje zbog svog neznanja ili manjka iskustva i stručnosti, ako nisam uspevao da vas motivišem ili da vam objasnim gradivo – onda se izvinjavam.

Znam da mnogi nastavnici posustaju u svojim ubeđenjima i idejama i to mogu da razumem. Pre više od dvadeset godina jedna pevaljka upravo pristigla na državnu televiziju sa Ibarske magistrale je izjavila: „Škola je za one koji ne umeju da se snađu u životu“. Danas se ta ideja odomaćila, a prosvetni radnici su postali oni koji ometaju učenike koji su došli u školu da uzmu svedočanstva sa visokim ocenama i diplome. Zato su počeli da se otvaraju fakulteti čija imena više liče na nazive supermarketa i sportskih saveza nego na nazive obrazovnih institucija, a uskoro će se to dogoditi i sa srednjim školama. U škole se dakle, ne dolazi po znanje, već po ocene.

Naravno, pomislićete, normalno je da se u škole dolazi radi znanja. Grešite! U škole se dolazilo po znanje do kraja prve polovine dvadesetog veka. Danas škole treba da kod učenika razvijaju veštine, kreativnost, društvenost, slobodu mišljenja, empatiju. Škole danas moraju da deluju svim svojim snagama kao zdrava zajednica koja u saradnji sa državom, lokalnom samoupravom, učenicima i roditeljima ojačava učenike u svakom pogledu.

Nije nezdrav odnos prema obrazovanju nastao pre deset ili dvadeset godina. Kult nepismenosti u Srbiji razvija se vekovima. Naši najobrazovaniji sunarodnici su bili ili progonjeni ili su sami napustili Srbiju. Dositej je u Srbiji proveo četiri godine (i dan danas ga pominju kao „kugu koju treba iskoreniti“), Vuk je uglavnom živeo u Beču, Tesla je izdržao trideset šest sati, Milankovićev kalendar kao izmenjen julijanski kalendar prihvatila je većina pravoslavnih crkava, ali ne srpska. Imena ovih naučnika znamo, imena progonitelja su nestala... Komunistička ideja „dobrih partijskih drugara“ samo je stigla na plodno tle, pa je omogućila svršenom mašinbravaru i nesvršenom agronomu da postanu članovi Srpske akadekmije nauka i umetnosti. U ovom ludilu se izgubila veza sa realnošću – potomci „partijsko-drugarske“ elite počeli su da umišljaju kako su zaista veliki intelektualci. Lažovi su počeli da veruju u svoje laži, naravno zahvaljujući onima koji su odlučili da im veruju, jer prijatno je imati elitu blizu sebe koja deli tvoje ideje – posebno ako su fašističke. Umišljeni intelektualci poveli su umišljenu naciju. Kuda? Pokušajte sami da se setite kuda mogu da stignu, a ako ne možete prisetite se sjajne Domanovićeve pripovetke „Vođa“ (hmmm, naslov ove pripovetke na nemačkom je „Firer“). Nije Domanović bio toliko genijalan koliko se mi ne menjamo...

Obrazovanje nije ni jednostavno ni lako, a ponajmanje je vredno uverenje o obrazovanju. Zamislite da su vam dali uverenje o završenom alpinističkom kursu koji niste pohađali. Da li biste se usudili da se penjete po vertikalnoj steni? Poslušajte me sada: neka se alpinisti sa lažnim uverenjima penju po toj steni i čekajte. Ne gubite u tom čekanju vreme, učite se alplinizmu, vežbajte makar i ne dobili nikakav sertifikat. Posle izvesnog vremena popećete se tamo gde lažnjaci pokušavaju. Ne brinite za njih, neće biti njihovih leševa oko stena, samo vrhunski alpinisti ginu od pada sa velike visine. Lažnjaci nemaju odakle da padnu. Videćete ih kako komično skakuću oko dna stene sa čijeg vrha ćete im se smejati...

Dakle, ne bojte se obrazovanja. Obrazujte se, onda nećete morati da se snalazite u životu. Obrazovanje je snaga, snalažljivost je iluzija. Iluzija je efektna, ali ne traje i lažna je. Otkriću vam tajnu uspeha u tri reči: rad, upornost i vera. Šta ste očekivali? Tarot karte? Kristalne kugle? Leteće ćilime? Partijske knjižice? Čarobne lampe?

Милош Јеремић сеп. 8 '12 · Оцени: 5 · Коментари: 8
админ.
На мрежи сам отприлике једну деценију, али још увек највише користим имејл. Социјалне мреже не одбијам, штавише, оне најпопуларније опробам не само да бих "висила" на њима у складу с временом и променама које то време долази, него да бих их користила у раду, да га олакшам или убрзам. Већина социјалних мрежа ме одбија из неколико разлога, које ћу покушати да кратко дефинишем.

Глобалне социјалне мреже и "отпадање" на мрежи



Социјалне мреже саме по себи нису лоше, лоше је оно што корисници направе од њих. То ме је натерало да на Фејсбук више не залазим, јер мој ум не може да прихвати толику количину глупости и баналности, површности, неписмености и свега осталог што уз Фејс иде. При покушају да с ученицима користим Фејс у ваннаставним активностима само сам потврдила оно што сам претпостављала: не привлачи њих Фејс као алат или сервис, него то што тамо могу да "отпадају" до миле воље, нико ништа озбиљно не тражи од њих. Зато је сваки покушај садржаја озбиљнијег од договора за одлазак на концерт, преписивања домаћег и лајковања Ју-тјуб ресурса, пропадао. Нису спремни да размишљају и о чему што је на Фејсу јер су тамо дошли да не би размишљали. Врло лако препознају кад нешто, макар било на Фејсу, тражи од њих икакав ментални процес, и још лакше га се клоне.

*
Већина социјалних мрежа има или могућности или додатке за повећање функционалности. Тако на Фејсу можете направити групу, али искуство показује да се чланови само учлане у групу и ничим јој не доприносе. Твитер има своје додатке, који омогућавају штошта: хаштаг, одвајање у групе, качење обогаћених медија итд. На Твитеру, међутим, нема озбиљне размене мишљења ни искуства јер спада у микроблогинг и ограничава нас само на брзинско информисање, најчешће сведено на постављање линкова. Линкед-ин такође има своје групе и дискусије у оквиру њих, које, међутим, покрећу углавном реномиране компаније или фирме на одређене теме, и већ самим тим оне имају одређену озбиљност и сврховитост, ваљда. Не учествујем у тим дискусијама, мада сам се у неке групе пријавила.

*
Највећи проблем са социјалним мрежама је то што одузимају неочекивано много времена и тиме нас увлаче у параноидну ситуацију: све на интернету требало би да нам убрза и олакша рад, а ухватите себе како сте сатима проборавили да ништа паметно сазнали нисте, него само овлашно прегледали страшно много информација, разноразног квалитета, које нисте стигли ни да разврстате у својој глави. Ако пратите више од 20 активних људи на Твитеру, већ је потребно пар сати да проверите сваки линк који постављају. Шта раде они који прате стотине, заиста не знам. Вероватно само сакупљају број. Чему тај број?!
То је мањи проблем. Већи проблем јесте то што очас посла преваспитају код нас студиозност, разумно формулисање исказа, критичко мишљење и дух, студиозност, разложност, а почињу да васпитају површност, лењост мисли и духа, егзибиционизам...

*
Неоспорно је, ипак, да социјалне мреже имају и своје предности: трагом информација на њима можемо свашта сазнати, повезати се, напојити новим идејама. Потребно је само сачувати присебност и наоружати се одређеним индикаторима за потребно и непотребно, па користити само онолико да можемо да кажемо да јкористимо социјални  софтвер, а не да он користи нас.

*
Мора да је та поплава информација различитог карактера, од којих је највише оних што не служе ни чему, нагнала професионалце да размишљају о социјалном софтверу који ће повезати људе у неке врсте СИГ-ова (социјалних интересних група) по сличности или по истом послу. Тако су настале професионалне заједнице.

Професионалне заједнице

На сличан начин покушаћу да наведем основне разлоге зашто су професионалне заједнице као врста приватних социјалних мрежа повољније за предности које нам иначе доноси умрежавање и повезивање с људима истог посла или интересовања.

*
Мање и малобројније социјалне мреже одузимају нам мање времена јер су оне унапред оријентисане на одређене теме.

*
Мале мреже обично имају више могућности, па тако и ова мрежа. Ма колико по нечему личила на све друге или на Фејс, заправо је читава мала платформа чак и у бесплатној верзији: има и форум, и групе, и најаве догађаја, и профил, и могућност постављања и дељења линкова и обогаћених медија, и ћаскања у реалном времену...

*
Мале заједнице боље функционишу, чланови су активнији и чвршће повезани јер су њихови циљеви и интереси дефинисани. Већ самим оснивањем усмерени су на одређене теме. Већа су овлашћења чланова: свако од чланова администратор је или модератор покренутих група, форума у групи, и свако има могућност да добије овлашћења администратора / уредника / модератора за целу мрежу, те би требало да је и одговорност и осећај припадања тој заједници јачи.

*
Заједнице омогућавају (не гарантују је) истинску сарадњу и интеракцију, а не само обично експонирање и односе сведене на релацију пратилац-следбеник. У оквиру група чланови заиста могу да планирају и спроводе заједничке акције, деле важне и проверене ресурсе и референце, на форуму заиста могу да размене искуства и мишљења... Већ то заједницу приближава најпожељнијем облику размене међу професионалцима: трансферу знања.

*
Коначно, не и мање важно, рекла бих да у професионалним заједницама лик члана има лик човека: слика се обично не замењује илустрацијом; датум рођења и други подаци о запослењу, образовању и слично не измишљају се; међу "својима" тешко је градити лажни идентитет због допадљивости, самохвале или неког другог разлога, па смо у професионалним заједницама обично аутентични. У глобалним мрежама, пак, већ иконе мрежа показују да смо без лица, празне љуштуре, тзв. умрежени безимени.



За разоноду ево једног песничког виђења умрежености савременог човека:
View more documents from Славица Јурић


модератор

Опет се Европа удружује, радо сарађује и дели своје богато искуство, овај пут у образовању. Иако Србија још није члан Европске уније (а како смо на сигурном путу до учлањења), од јануара 2015. године, добили смо шансу да се окушамо у међународним пројектима, а све у циљу сарадње и размене добре праксе међу наставницима.

И како то обично бива, школе су добиле позивно писмо за инфо-дан. И би скуп у Дому омладине у Београду... На скупу велики број познатих лица (углавном са онлајн семинара). 

Предавачи одлични, стручни, конкретни колико је то у њиховој моћи (ипак смо на почетку овог пројекта па нам се извињавају што превод портала на српски језик још није готов, али нас у исто време и охрабрују да их слободно контактирамо и тражимо помоћ).

Много информација и мало конкретних примера примене надокнађено је одличним излагањем гошће Лидије Краљ из Хрватске, амбасадора итвининга у својој држави.

Колегиница Лидија Краљ неколико година учествује у овим пројектима на различите начине, па је њена презентација итвининга и сопственог искуства на учеснике деловала мотивишуће. Рекла нам је да тема пројекта не мора да буде искључиво из предмета који предајемо у школи (на пример: математичар може слободно да се придружи пројекту који приказује како се Ускрс обележава у његовој земљи, крају). Охрабрила нас је да језик не доживљавамао као препреку за сарадњу, те да прво бирамо једноставне пројекте који не трају дуго да би и ми и ученици видели брзо резултате рада,  а кад осетимо радост због успешно реализованог пројекта, тражићемо нове и боље и сами иницирати своје идеје и пројекте.

 

Важно је да не постоје строге форме приликом писања пројекта. То је вероватно резултат уверења да људе који желе да се укључе и да пробају нешто ново не треба спутавати сувишним формуларима и формалностима. Ако сте решили да се укључите, без обзира на то јесте ли аутор (предлагач пројекта) или желите да учествујете у већ предложеном пројекту, потребно је да се:

·   региструјете на портал и у року од 3 дана пошаљете скенирану потврду да радите у школи (ово је због безбедности самих корисника, тј. сигурности да на порталу буду искључиво наставници и ученици);

·   да своју идеју о пројекту укратко опишете (циљ, узраст деце који је обухваћен, језик комуникације, алате које бисте користили, очекиване резултате, време трајања);

·   да уживате у реализацији.

Како је портал затвореног типа (док нисте регистровани не можете да видите шта се дешава), пријавила сам се да видим како то изгледа.

У први мах учинило ми се да се ту не дешава ништа посебно, ништа иоле озбиљно: размена радова (паноа, фоторафија), кратки описи и коментари рада, понека презентација града или школе, једноставно уфилмљене ученичке активности, понеки занимљиви веб алат за приказ активности. 

То је само на први поглед. Како је на порталу близу 300 000 наставника и 39 000 пројекта, наравно да има и једноставних, али и пројеката вредних пажње па и укључивања.

 

Најлепше је што од ове године постоји могућност спровођења националних пројеката. Ето нама прилике да се ми удружимо и сарађујемо па, ако нам се допадне, и да проширимо ту сарадњу, тј. да позовемо Европу да нам се прикључи.

 

Као што би рекли моји ђаци, памтићу овај дан по дивном дружењу са сјајним особама!


Ово је линк до снимка информативног дана:

https://www.youtube.com/watch?v=_S77ffKBDd8

Дијана Јовановић феб. 27 '15 · Коментари: 5

,,Способност за рад у тиму и вештина пројектног планирања захтеви су које пред појединца ставља савремено друштво. Школа је дужна да одговори на те захтеве, а један од начина за то је примена пројектне наставе у раду с ученицима и пројектни приступ у планирању школског развоја и свих школских активности.

(Весна Гошовић)

 

Почињем овај есеј цитирајући предавача ове лекције. Зашто? Зато што је та реченица прво размишљање које о пројектној настави имам. Нисам радила ни један пројекат до сада, а у настави не користим нешто што смем тако слободно да назовем ,,пројектна настава“!

Оно што, међутим, радим од када сам први пут узела црвени (тада је био црвене боје) дневник у руке и ушла у разред, јесте да желим да моја настава буде све само не оно што зовемо ,,класична школа“. Тако сам у ставовима Џона Дјуиа, који се залаже за  практичну наставу уместо књишке, активност ученика на практичним радовима уместо преношења знања, наставника сарадника и саветника уместо наставника предавача, видела своја свакодневна настојања.

Почело је покушајем, невештим, да следим рад своје професорке српског језика из средње школе, која је тражила анализу дела као расправу једнаких у ,,кругу знања“, како га зовем. Током анализе седимо у једном великом кругу и разговарамо о проблемима у делу. Чинило ми се да деца не раде то с оним жаром који сам ја имала док сам била средњошколац, да такав метод нема неког посебног ефекта, да нисам успела…

Након седам година отишла сам из средње школе у основну и заборавила на ту ,,децу“, али они нису заборавили мене! После десетак година једна бивша ученица доводи дете које ће уписати у први разред моје школе. Дакле, речи: ,,Ви сте ме отворили, због Вас сам сада оваква причалица!“, за мене су биле више него било која похвала. Сетила се тих расправа, мојих подстицаја да искажу своје мишљење, настојања да им, иако су трговци (трогодишњи смер) дам полет да наставе даље, да не посустану!

Многе од Килпатрикових  врста пројеката, примењујемо у настави без свести да је то неко означио као посебну ,,врсту пројеката“!!! То је добро, такав рад остварује циљ - оспособљава  ученика да самостално решава проблеме, а самим тим и да се боље сналази у даљем школовању и животу.

Када уђем у скромну (због лоше материјалне ситуације школе – кривац ДИРЕКТОР!!!!) канцеларију моје педагогице, и пријатељице, Олге, са зида ме посматрају ове речи (поред многих других): ,, Реци ми, заборавићу. Научи ме, запамтићу. Укључи ме – научићу!“ У тим речима видим пројектну наставу. Тако је доживљавам!

Расправа тражи од мене да говорим и против пројектне наставе. Има и тога! Читајући ову лекцију, мада мање од прошлог изборног задатка, ово ми се чинило ипак као далека реалност. Све је то могуће у мањој мери, на неким часовима, у оквиру неке секције или додатне наставе, али…….

Нисам грешком ставила онолико тачкица! Да ли ви знате (мислим да знате, јер то није усамљени, на жалост, пример) да ја у школи морам да питам директорку да ми одобри копирање материјала за децу на папиру који сам сама купила! Када дођем за пуњач за фломастер следи питање: ,,Зар ти толико пишеш?“ Учионицу наћи за ваннаствну активност – боље одмах кренути у паркић који је у близини. Имамо пројектор (ако се то тако зове), а када сам питала могу ли га користити за Књижевну олимпијаду, следи питање: ,,Нема проблема, али морам да донесем лаптоп од куће!“ (школски лаптоп) Наравно, како имам свој рачунар, купићу некако и тај пројектор, па нећу мољакати. Када смо правили три везане представе у позоришту за Дан школе тражила сам освежење за децу – сокић и кексић. Деца су се освежила оним што сам сама донела.

Све то изазива огорченост. Могуће је да је таквим људима то и циљ – да нас изазову како бисмо се повукли и били сличнији њима.

У нашој школи је колегиница покренула пројекат осликавања кравата. Добили смо донацију у виду белих кравата и специјалних боја за њихово осликавање. Сви су се покренули (мислим, они ,,прави“), деца су била одушевљена, сликали су сви – ко зна и ко не зна, ко је талентован и ко није. Сликала сам и ја! 

Имали смо идеју да ђачки парламент поклони парламентарцима (оним ,,великим“ што седе у нашем Парламенту!?) кравате, а они нама по једну дневницу за обнову школе после земљотреса. Знате ли ко се одазвао?! Уједињени региони и Пупс!!! Наравно, ништа од тога! Та дивна, уметничка дела стоје, а интересовање за пројекат је нестало! Нећу ово више коментарисати.

Јасно је да је пројекат комплексан начин планирања, организације посла,  финансирања, реализације, методологије рада и вредновања. То није нешто што зависи од једне особе, тачније – није нешто што ја, као јединка у колективу, могу да урадим сама и до краја. Могу да дам подстицај, али без оних који би се у то укључили, све ,,пада у воду“. У сваком случају, драго ми је што сам начинила прве кораке ка оваквом раду учећи од вас шта је то пројектна настава. За све што радим волим да се прво добро поткујем теоретски, а онда пракса буде ,,лаганица“!

Ана Милуновић апр. 26 '12 · Оцени: 5 · Коментари: 4
И постао сам педагошки саветник. Период честитања и разговора о томе је прошао и мој школски живот се наставио без разлике у односу на оно што је био. Ипак је разлика то што сада могу да се похвалим још једном титулом, што је за нарциса какав јесам сасвим довољна сатисфакција. :) Углавном, сачекао сам да прође неко време, како би искуство о коме пишем било утолико објективније.

Најискреније, да сам се ја питао, прве кораке бих предузео ко зна када. Колеге су биле те које су ме мотивисале, знајући шта и колико радим. С обзиром да сам давно научио да чувам све оно што радим, код куће сам већ имао позамашну документацију коју је сада требало „претрести“. То би био мој први савет - да чувате документацију о сопственим постигнућима, јер верујте ми, требаће вам и то прилично тога. :)


Нисам убеђен да ћу у скорије време конкурисати за следеће звање, али сам себи оставио ту могућност једноставним калкулисањем. Наиме, најпре сам бирао оне ставке које потичу од пре пет година, а све ређе оне које су све новијег датума. Све сам поређао у одвојене кошуљице, тако да је постојала кошуљица за А1, А2 и тако редом, а свима њима је претходила кошуљица са предусловима, како сам их назвао (члан 16 у Правилнику). То није био лак задатак, јер рецимо, треба да документујете да постижете натпросечан степен остварености васпитно-образовног рада или да поседујете одређен ниво познавања енглеског језика и информатике. За ова друга два приложио сам сертификат са курса енглеског језика који сам једном похађао и диплому добијену на конкурсу „Дигитални час“.

Процедура која следи није превише компликована. Најпре сам се обратио директору који ми је био заиста права подршка. Није овлаш погледао документа, већ врло детаљно и дао ми је конструктивне савете. Рецимо, да уз опсервације са мојих огледних часова, а које су писали што педагог, што руководиоци стручних већа, приложим и припреме (које су онда оверили у школи). Директор је документа проследио руководиоцу мог стручног већа и он је направио извештај, коме је додао и ставке из моје радне биографије. Ако је погледате, видећете да ту има прилично тога, тако да је Наставничко веће, које је уследило, било, по причи мојих колега (био сам службено одсутан), веома забавно. Колега се наводно знојио док је читао, па су му доносили воду, а на крају су се размишљали да ли да гласају. :) Шта да кажем, имам сјајан колектив.

Извештај је сасвим добро прошао и на Савету родитеља. Додуше, након тог састанка, пришла ми је тадашња председница Савета и рекла: „Честитам. Заиста импресивно, ако је истинито.“ Но, родитељима је и иначе званично дозвољено да се понашају како желе и да се исто тако опходе према нама, те се мислим да би и било чудно да је коментар био пристојан. И не, не предајем њеном детету, тако да разлога за неко евентуално „наплаћивање рачуна“ није било. :) Углавном, родитељи су одобрили и пошли смо даље.

Фасцикла је однесена на писарницу у зграду Министарства и остало ми је било да чекам. Заправо и зачудо, нисам чекао превише дуго. Двоје саветника су ме посетили једном у првом и други пут у другом полугодишту. Први пут сам радио као помоћник директора, а други пут у настави, те су имали прилике и да виде како држим часове. Тај цео дан сам имао практично само шести разред и ролао сам исту лекцију и верујем да су се заморили (што би клинци рекли, сморили), али то нису показали. На почетку ми је било непријатно, али сам брзо савладао почетну трему и радио (заиста) као и увек. Хоћу рећи, без икаквих шминкања, допуна и било чега што би их фасцинирало.

Имао сам предавање о рибама (карактеристике, односно прилагођености воденом начину живота) уз унапред припремљену презентацију, са тим да сам стално нешто запиткивао децу. Показало се да су хиперактивно учествовали (у појединим случајевима у правом смислу те речи :)) и да су показали завидно знање. Без лажне скромности, то сам некако и очекивао, јер знам да радим добро, а и испоставило се добро, јер ми је то био велики плус.

Просветни саветници су били сасвим коректни, професионални и љубазни. Не могу да кажем ништа лоше, напротив. Обавили смо разговоре, што о мом послу као наставника, што о овом другом, „помоћничком“. У овом другом случају проверавали су да ли сам посећивао часове и шта ми је важно приликом опсервације, а у овом првом, колико користим технологију у настави, шта радим у ваннаставним активностима, у којим сам пројектима, које вештине користим при томе и у којој мери ми помажу (као што је познавање енглеског језика, на пример) итд. Најтеже питање ми је било да наведем своје три добре и три лоше стране. :)

Нека питања су ми указивала да су добро припремљени баш за разговор са мном, што ме јесте збунило. Касније сам дознао да су разговарали са ђацима, мада нисам видео када је то било. На срећу, деца су ме нахвалила, а изгледа и колеге, секретар школе и директор, са којима су такође причали.

Велику пажњу су посветли и оценама, а на увид сам дао и свеске у којима водим оцене за ђаке. Од документације су ми тражили и припрему за тај час, годишње и месечне планове, планове ваннаставних активности, нацрте/извештаје пројеката, као и документа која сам правио за потребе установе, а у оквиру посла помоћника директора (рецимо документ о стручном усавршавању унутар установе, о чему сам на овом блогу писао).

Све у свему, искуство уопште није било непријатно, иако и наравно, никад није свеједно ма ко год вам дошао на час. Врло брзо је пристигло и позитивно мишљење, те и решење, тако да прича има срећан крај. :) Надам се да сам овим текстом пружио неку врсту подршке колегама које се двоуме да ли да учине исто, а свакако ми овде у коментарима можете поставити питања на која ћу одговорити или ћу се макар трудити да то учиним.
Дејан Бошковић апр. 6 '13 · Коментари: 4 · Ознаке: напредовање у струци
Сећам се своје запањености када сам 1990. године у септембру почела да радим. Моја професорка српског језика и књижевности, тада већ пред пензијом, из најбоље намере да ми умањи почетничку трему изговори реченицу: ''Не секирај се, ускоро ћеш да прођеш анализу сваког дела и онда си мирна до пензије.'' Та генерација наставника заиста је овако и радила. Колико се свет променио од тада? Данашњи просветни радници можда не желе да схвате, али као да није прошло двадесетак година него 120 година. Ако се не прилагодимо времену и деци овог времена ми смо диносауруси који деци само сметају.
Пројектна настава је један од термина који се, с добрим аргументима, уврежио као један од одговора на питање шта да ради у учионици данас просветни диносаурус из шездесет и неке. Наставник је раније био интелектуални ауторитет. Данас је непотребно да ученика бомбардујемо информацијама које може да гуглује и то не мрдајући са столице. Добра страна пројектне наставе јесте да се учење изместило из бубалачке позиције меморисања у активну позицију трагаоца за одговорима. Когнитивне способности детета се развијају сада кад су у најбољој форми. Они се у тинејџерским годинама уче да не застану пред проблемом, уче се у пракси идеји да проблеми постоје да би се решавали. Наставник више није (само) особа која неку област зна и стално показује да су ученици у односу на њега инфериорни у количини знања. Сада је то особа која свој ауторитет показује у сналажењу у веома различитим ситуацијама, јер ниједна група ученика не ради исто, са истим интересовањем, истим ресурсима, истим жаром и истим заблудама. Добро је што садашњи приправници никако неће постати диносауруси који годинама користе исте наставне ''припреме'' писане руком у време кад их је потерао просветни саветник.
Добра страна пројектне наставе јесте и могућност да се свако дете у оваквом раду нађе, отвори, докаже, истакне. Нека буде у том раду врлудања, заблуда, нека буде празног хода, нека буде несугласица у вршњачким одмеравањима, то није мана, то је врлина групног рада. То је симулација живота. То је интелектуални инкубатор за инетелектуалну недоношчад која ће проходати у стварним животним изазовима од љубавног односа до писања семинарског рада на факултету. Ако је наставник добронамеран, ако не ради овим методом реда ради него заиста са жељом да проба па шта буде, тада ће бити и резултата. Неки наставници се боје неуспеха, боје се да не испадну смешни и неспретни пред ђацима, али зар то није чар рада са младима? Кад сам почињала да радим са пројектором са новог нетбука покривала сам екран папиром да деца не преписују наредну реченицу, да се концентришу на оно што говоримо. Наравно, све се на зиду видело јер нисам покрила - пројектор! Мени је и данас смешно како сам била глупа, па шта? Уосталом, то сада то помињем ја а не они.
Јесте ова врста наставе захтевнија за наставнике, али је лековита за највећу бољку традиционалне школе - досаду. Дајте деци задатак и нема бежања са часа. Активно учење је једино право учење 21. века. И за традиционалну наставу деца истражују ресурсе који су им доступни и како знају и умеју. Зар онда није боље да то буде под менторским руковођењем наставника који је корак испред њих, па да уче да критички сагледавају све и свја на интернету? За то им заиста треба помоћ, а они нама нека помажу у техничком делу. Највише сам научила о претраживачима и разним платформама од ђака.
Видим да колеге као ману пројектне наставе виде немогућност да се она изводи у редовној настави и да је тешко усагласити је са нашим плановима и прогламима. Јесте тешко, али то није мана пројектне наставе него планова и организације часова. Ако се, рецимо, месец дана раније припреми и организује пројекат ''Рецепција 'Ане Карењине' мојих родитеља и мене'' зашто се то не би уклопило у редовну наставу? Мана је само инертност, лењост и НЕЗНАЊЕ наставника. Не треба да се извлачимо на грозан списак лектире, него да од тог лимуна направимо лимунаду и то по ''вкусу'' садашњих ученика.
Један недостатак пројектне наставе јесте у брзини / спорости реализације пројекта. Пројекат треба доообро осмислити и планирати, а усаглашавање времена није мала препрека. Гимназијалци скоро сваки дан имају 7 часова. Економисање временом треба сви бизнисмени овог света да уче од њих. Они су мајстори тријаже шта је важно за неког наставника а шта је неважно.
Мана пројектне наставе, да закључим, није у овом систему организовања наставе него у нама - непресушном извору изговора. Такође, директори који своју инфериорност показују не допуштајући новине јер ће се тако показати ''да је цар го'', припадају у одредницу ''против'' пројектне наставе, јер је заиста тешко борити се у колективу где се ентузијасти часте погрдним именима. Лоша страна јесте и у томе што, рецимо, усамљени јуноша који у својој школи нема подршку, нема коме да се обрати од ни у школској управи. Част изузецима, али што се тамо намножило диносауруса... Зато смо ми просветни радници гладни добрих семинара на којима налазимо мрвице одговора на питање како да нас не прекрије мемла, паучина, рузмарин и шаш.
Весна Сеничић апр. 28 '12 · Оцени: 5 · Коментари: 1 · Ознаке: настава, пројектна

ПРЕДЛОЗИ ЗА ИЗМЕНЕ ЗАКОНА О ОСНОВАМА СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА И КОРЕКЦИЈЕ НАЦРТА ЗАКОНА О ОСНОВНОМ ОБРАЗОВАЊУ И ВАСПИТАЊУ И ЗАКОНА О СРЕДЊЕМ ОБРАЗОВАЊУ И ВАСПИТАЊУ, УСВОЈЕНИ НА СЕДНИЦИ ИЗВРШНОГ ОДБОРА УСПРС, СИНДИКАТА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „ДУЛЕ КАРАКЛАЈИЋ“ У ЛАЗАРЕВЦУ, ОДРЖАНОЈ 28. ДЕЦЕМБРА 2012. ГОДИНЕ 



1. БРОЈ УЧЕНИКА У ОДЕЉЕЊУ


У тексту Стратегије развоја образовања у Србији до 2020. године (у даљем тексту: Стратегија), објављеној у „Службеном гласнику РС“, број 107/12, од 9. новембра 2012. године, може се уочити залагање за мањи број ученика у одељењу од досадашњег максимално дозвољеног броја. Стратегија истиче мању педагошку ефикасност одељења с великим бројем ученика. (Ово треба повезати са захтевом да се из текста Закона о основама система образовања и васпитања избришу одредбе о финансирању школа „по глави“ ученика.)

И Национални просветни савет је упутио примедбу на текст нацрта посебних просветних закона у вези са максималним бројем ученика у одељењу, захтевајући да се тај број са 30 ученика смањи на 25 ученика. При томе би било разборито прихватити број од 20 ученика као минималан број ученика у одељењу (с могућношћу да тај број буде и мањи у сеоским школама и истуреним одељењима).

Разуме се да разлог педагошке ефикасности налаже да и број ученика у одељењима са сметњама у развоју буде мањи од броја који предвиђају нацрти посебних просветних закона, односно да максималан број ученика буде мањи од десет. Посебно за неке врсте сметњи у развоју (ометеност у менталном развоју) далеко већа педагошка ефикасност постиже се у одељењима у којима није више од шест ученика. 

Зато је у овом смислу потребно кориговати нацрте закона, било тако што ће то питање другачије бити решено у самом закону, за сваку врсту и степен ометености у развоју (што је боље), било тако што ће се број ученика утврђивати посебним наставним планом и програмом.



2. УЧЕШЋЕ ДЕФЕКТОЛОГА У ОДЛУЧИВАЊУ О НАЈПОВОЉНИЈЕМ МОДЕЛУ ОБРАЗОВАЊА


У текст Закона о основама система образовања и васпитања или у текстове посебних просветних закона треба унети одредбе које ће јасно одредити улогу дефектолога у поступку доношења одлуке о најповољнијем моделу образовања за особе са сметњама у развоју и особе са инвалидитетом. С тим у вези, неопходно је прописати да дефектолог буде обавезни и стални члан интерресорне комисије и стручног тима за инклузивно образовање у установи.

То је потребно учинити како би се текст закона ускладио са Стратегијом. Како сада ствари стоје, и закони и подзаконски акти (правилници који се односе на образовање и васпитање особа са сметњама у развоју) у овој материји су супротни Стратегији.

Према Стратегији, „Одлуке о томе који модел образовања је најповољнији за категорије особа са инвалидитетом и сметњама у развоју, за особе са тешкоћама у учењу и за особе из дефаворизовних средина у пракси ће се доносити на основу мишљења стручњака (лекара, педијатара, дечјих психијатара, психолога, дефектолога и педагога).“



3. СТРУЧНОСТ НАСТАВНИКА ЗА ПРИПРЕМУ, СПРОВОЂЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕИНДИВИДУАЛНИХ ПРОГРАМА 


У текст Закона о основама система образовања и васпитања или у текстове посебних просветних закона неопходно је унети прецизну одредбу о томе ко се сматра стручним за припрему, спровођење и вредновање индивидуализованих програма.

Најстручнији, боље речено – једино стручни, за такав посао су дефектолози одговарајућег смера за сваку врсту сметње у развоју. Онај ко тврди да краткотрајна обука наставника може да замени стручност дефектолога, стручњака који су се за рад с децом са сметњама у развоју спремали девет семестара, показује више од обичног незнања.

Ако би се прихватио другачији став, са још више права би се могло захтевати да, на пример, посао психолога у школи обавља дефектолог, имајући у виду да је он на студијама био обавезан да положи више предмета из области психологије (Општа психологија са психологијом личности, Развојна психологија, Педагошка психологија, Психологија ментално заосталих лица, Неуропсихологија и општи реедукативни метод...), а и многи други предмети били су мање или више повезани са знањима које даје психологија.



4. РАД ДЕФЕКТОЛОГА У РЕДОВНИМ ШКОЛАМА


Уколико се и даље инсистира на увођењу инклузије у школе на начин који је предвидео Закон о основама система образовања и васпитања, неопходно је обезбедити сталну подршку дефектолога наставницима који су укључени у процес инклузије, односно раде с децом са сметњама у развоју.

Помоћ дефектолога који би били стално запослени у редовној школи бар делимично би ублажила ублажио невоље које запосленима у школи, али и родитељима и ученицима, проузрокује примена инклузије онако како је, за наше услове непримерено, замишљена.

5. ОДЕЉЕЊА ЗА УЧЕНИКЕ СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ У РЕДОВНИМ ОСНОВНИМ ШКОЛАМА


Одељења за ученике са сметњама у развоју у редовним школама су реалност и потреба, пошто у многим местима не постоје школе за образовање и васпитање ученика са сметњама у развоју.

Зато је неопходно у текст Закона о основама система образовања и васпитања или у  посебне просветне законе унети одредбу и о овој могућности.

Још би било било целисходније, пошто је реч о редовним школама, законом изричито признати могућност да се деца у одељења за ученике са сметњама у развоју уписују без посебне процедуре, ако то родитељи захтевају и уз мишљење школске комисије (наставник разредне наставе, дефектолог, психолог, педагог...).



6. ОРГАНИЗАЦИЈА НАСТАВЕ ЗА УЧЕНИКЕ СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ


Било би упутно да се за ученике са сметњама у развоју, у школама и одељењима за њихово образовање и васпитање, изричитом законском одредбом допусти могућност да се настава од петог до осмог разреда организује као предметна или као разредно-предметна, већ према потребама ученика и могућностима школе.



7. ПРУЖАЊЕ ДОДАТНЕ ПОДРШКЕ У ВАСПИТНОЈ ГРУПИ И ДРУГОЈ ШКОЛИ И ПОРОДИЦИ


Према члану 27. став 3. Закона о основама система образовања и васпитања, школа за ученике са сметњама у развоју може да пружа додатну подршку у образовању деце, ученика и одраслих са сметњама у развоју у васпитној групи, односно другој школи и породици, у складу с критеријумима и стандардима које прописује министар.

Посебним просветним законима потребно је прецизирати ову могућност и изричито је проширити и на редовне школе које имају одељења за образовање и васпитање ученика са сметњама у развоју. Разлози за то су следећи:

1) и те школе поседују стручан дефектолошки кадар за пружање подршке;

2) број школа за ученике са сметњама у развоју је сразмерно мали и њихова удаљеност је од многих школа исувише велика, тако да би могућност да и дефектолози из редовних школа с одељењима за ученике са сметњама у развоју пружају додатну образовну подршку учинила додатну образовну подршку много доступнијом школама и ученицима.

Овакво решење сасвим је на линији Стратегије, која, у вези са механизмима подршке инклузивном приступу у школама говори о добијању систематске помоћи од стручног кадра (дефектолога) који је организован у центре помоћи и мобилне тимове.



8. НАСТАВНИ ПЛАНОВИ И ПРОГРАМИ ЗА УЧЕНИКЕ СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ


У текст Закона о основном образовању и васпитању (што је боље) или у текстове посебних просветних закона обавезно треба унети обавезу доношења наставних планова и програма за ученике са сметњама у развоју који се школују у школама за ученике са сметњама у развоју и у одељењима за ученике са сметњама у развоју у редовним школама. 

Неопходност доношења посебних планова и програма произлази и из текста Стратегије, која о њима говори на више места. Тако се у Стратегији изричито каже да се специјално образовање одвија у специјалним образовно-васпитним установама и по специјалним програмима).

Закључак о неопходности доношења таквих планова и програма недвосмислено произлази и из одредбе члана 102. став 7. Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр. 72/09 и 52/11):

„За ученике са сметњама у развоју и инвалидитетом, издају се уџбеници, у складу са њиховим потребама.“

Пошто се за ученике са сметњама у развоју и инвалидитетом издају посебни уџбеници, следи закључак да се ти уџбеници морају израђивати на основу наставних планова и програма за сваку врсту и степен сметње у развоју и инвалидитета, пошто је сасвим незамисливо решење по којем би се уџбеници израђивали на основу индивидуалних образовних планова.

Поред наведеног разлога, у прилог доношењу посебних наставних планова и програма за ученике са сметњама у развоју говоре и одредбе Закона о уџбеницима и другим наставним средствима („Службени гласник РС“, број 72/09). Тако се, према одредби члана 2. став 1. тог закона, садржај уџбеника утврђује наставним планом и програмом.

Ако поставимо питање којим се то наставним планом и програмом утврђује садржај уџбеника за ученике са сметњама у развоју, одговор не може бити да је то наставни план и програм за ученике из редовне популације (јер он није прилагођен потребама ученика са сметњама у развоју) нити то може бити индивидуални образовни план (јер се он израђује за сваког појединачног ученика, а разуме се да се за сваког појединачног ученика уџбеник не може издавати). Најприхватљивији је, дакле, одговор да се садржај уџбеника за ученике са сметњама у развоју одређује посебним наставним планом и програмом.



9. ТРАЈАЊЕ ЧАСА ЗА УЧЕНИКЕ СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ


Трајање часа од 45 минута често неће одговарати потребама ученика са сметњама у развоју. Зато треба и допустити могућност да час за ученике са сметњама у развоју траје краће, а најбоље би било трајање часа утврдити наставним планом и програмом за сваку врсту и степен сметњи у развоју. 

Посебно је за ученике ометене у менталном развоју непримерено трајање часа дуже од 30 минута. То није познато само онима који нису радили у настави са таквом децом.



10. ИНКЛУЗИЈА УЧЕНИКА ОМЕТЕНИХ У МЕНТАЛНОМ РАЗВОЈУ


Садашња концепција укључивања деце са сметњама у развоју у редован систем школовања поред осталих недостатака има и недостатак у виду једнаког третирања све деце са сметњама у развоју, без обзира на врсту и степен њихове ометености.

То је нарочито погрешно у случају деце ометене у менталном развоју (ментална ретардација), која су и најбројнија међу децом са сметњама у развоју. Ова деца, чак и кад се ради о лакој менталној ометености, за разлику од деце са другим врстама сметњи у развоју, ни путем асистивних образовних технологија нити на било који други начин не могу своје разумевање и доживљај света приближити разумевању и доживљају света који имају деца без ове сметње.

Овде је погрешно сматрано да ће се проблем решити увођењем индивидуалног образовног плана. Није, међутим, с децом ометеном у менталном развоју проблем само у томе што она ни на који начин не могу савладати редован наставни план и програм. Није проблем ни само у обезбеђивању прихватања и разумевања од стране наставника и школских другова. Много је већи проблем у разлици у разумевању и доживљају света, односно, када је реч о школовању, пре свега у разумевању и доживљају окружења које се састоји од вршњачке групе. Та разлика, нарочито почев од старијих разреда основне школе, посебно од уласка у пубертет, проузрокује неспоразуме који у душе ове деце уносе збуњеност, немир и ожалошћеност, који прилично често прелазе у неуротске или психотичне поремећаје.

Зато је неопходно овој деци омогућити да буду у средини са децом која су им слична како би се могли међусобно разумети и размењивати искуства. При томе се разуме да њихово општење са другачијом децом и одраслима такође треба подстицати.

Напомињемо да су приликом уобличавања реформе очигледно занемарена мишљења о овом проблему која су дали изузетно компетентни људи, од којих ћемо поменути само двојицу: проф. др Светомира Бојанина и проф. др Александра Ћордића.     



11. УТВРЂИВАЊЕ ВИСИНЕ ПЛАТЕ НАСТАВНИКА И СТРУЧНИХ САРАДНИКА


Садашњи начин утврђивања плата наставника и стручних сарадника не узима у обзир  значај радног искуства за квалитет рада са ученицима. То је још један доказ за тврдњу да у обликовању школског законодавства и пратећих прописа нису учествовали људи који су заиста радили са ученицима као наставници или стручни сарадници. Да је било другачије, на висину плате наставника и стручних сарадника у великој мери би утицало радно искуство у образовању и васпитању.

Из реченог следи закључак да би у просвети ваљало увести платне разреде, при чему би се у виши платни разред улазило на основу одређеног броја година рада у образовању и васпитању. Напомињем да је обавеза утврђивања платних разреда у државним органима и јавним службама утврђена још 2001. године Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 34/01 и 92/11).



12. ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА У УСТАНОВИ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ И ВАСПИТАЊЕ И ПРОБЛЕМ ВИШКА ЗАПОСЛЕНИХ У ПРОСВЕТИ


Потребно је без одлагања у текст Закона о основама система образовања и васпитања вратити одредбу о престанку радног односа „по сили закона“ наставника, васпитача и стручног сарадника, коју је садржао Закон о основама система образовања и васпитања из 2003. године (члан 132. став 2):

„Наставнику, васпитачу или стручном сараднику у установи престаје радни однос на крају школске године у којој наврши 40 година стажа осигурања или 65 година живота.“

Применом те одредбе постигло би се ослобађање приличног броја радних места у установама, а за тврдњу да је 40 година рада у просвети више него довољно није потребно посебно образложење.

Образложење на основу којег је наведена одредба изостављена из текста важећег Закона о основама система образовања и васпитања толико је правно бесмислено да не заслужује ни коментар. Наведена одредба изостављена је због тога што је супротна Закону о раду (!), као да посебан режим радних односа у установи не садржи велики број одредаба које су супротне Закону о раду, што је и разумљиво пошто је реч о посебном радноправном режиму. 


13 МИНИМУМ ПРОЦЕСА РАДА ЗА ВРЕМЕ ШТРАЈКА У ШКОЛИ


У вези са минимумом процеса рада за време штрајка у школама нису спорне бар три ствари:

1. Препорука број 154 Међународне организације рада просвету не посматра као делатност у којој треба обезбедити минимум процеса рада у виду извођења наставе. 

2. Ако се заиста искрено залаже за европске интеграције, наша држава треба да своје законодавство прилагоди наведеној препоруци Међународне организације рада.

3. Готово да нема земље у Европи у којој је обавезно обезбеђивање минимума процеса рада за време штрајка у школи, нарочито не у онако строгом облику као што је то код нас.

4. Против уношења одредаба о минимуму процеса рада за време штрајка у посебне просветне законе изјаснио се и Национални просветни савет.

Спорна може бити процена ефекта дозвољености штрајка с потпуном обуставом рада у школи. 

Тако из Министарства просвете, науке и технолошког развоја поручују да у случају штрајка с потпуном обуставом рада у школама настаје хаос.

То је потпуно нетачна тврдња. Хаос настаје управо због тога што такав штрајк није дозвољен, па неке школе у Републици штрајкују с потпуном обуставом рада, друге школе (због страха од законских последица) штрајкују с минимумом процеса рада, а треће школе уопште не штрајкују. Хаос је нарочито изражен у случају када у истом месту школе штрајкују на различите начине.

Друго, када незадовољство у просвети нарасте до критичне границе, никакве претње законским последицама, односно отказима због необезбеђивања минимума процеса рада, никада нису успеле да спрече потпуну обуставу рада. Никада се, осим у појединачним случајевима, није десило да просветни радници добију отказ због учешћа у таквом штрајку, нити би то било могуће. Како отпустити хиљаде и десетине хиљада запослених у просвети, а да то не доведе до тежих последица по просвету од самог штрајка?! А не заборавимо да у штрајку с потпуном обуставом рада до сада нису штрајковали појединци, него управо хиљаде и десетине хиљада запослених. 

То значи да су законске одредбе о минимуму процеса рада и последицама његовог необезбеђивања неприменљиве. А увек је боље неприменљиве одредбе избрисати из законодавства – управо такве одредбе изазивају хаос у односима чијем су уређивању намењене.

То даље значи да закон, обвезујући директоре школа да запосленима који штрајкују с потпуном обуставом рада изрекну меру престанка радног односа, наређује нешто немогуће, а „Наредити нешто што не може да буде учињено, не значи створити право; то значи поништити право, јер наредба која не може да се поштује не служи никаквом циљу доли збрци, страху и хаосу.“ 

Постоји много ефикасније средство од претње отказом како би се запослени у просвети спречили да злоупотребе право на потпуну обуставу рада, односно како би то право користили само у крајњем случају. То је неисплаћивање плата за оне дане у којима се на тај начин штрајковало. То би био довољан притисак да се успостави правична равнотежа између права просветних радника на побољшање свог положаја и права деце на школовање.

Треће, штета по образовање и васпитање ученика мања је у случају потпуне обуставе рада пошто такав штрајк, по правилу, траје краће од штрајка с минимумом процеса рада. Поред тога, за време штрајка с минимумом процеса рада образовно-васпитни ефекти су најчешће изузетно мали.



14. СТРУЧНА СПРЕМА НАСТАВНИКА ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА


Откако је пре више година уведена могућност да наставу из наставног предмета Енглески језик изводе у млађим разредима и лица која нису наставници нити професори енглеског језика, ситуација се прилично променила у том смислу да је наставника и професора енглеског језика много више него тада.

Ако пођемо од разборите претпоставке да ће наставу Енглеског језика успешније изводити наставник или професор тог предмета, следи закључак да у одговарајућем подзаконском акту треба предвидети њихову предност у односу на остале кандидате приликом пријема у радни однос. 



Председник УСПРС, Синдиката ОШ „Дуле Караклајић“ 

Др Слободан Р. Мартиновић, дипл. правник и 

дипл. дефектолог - олигофренолог



Слободан Мартиновић јан. 24 '13 · Коментари: 1
             Пројектна настава, као један од савременијих облика наставе, поседује многобројне предности које ме опредељују за њену примену. Оно што је основно, у центру ове наставе су ученици и акценат је на њиховој активности. Они се тако навикавају на тимски рад, остварује се комуникација и сарадња као и стратегије решавања конфликта. Дакле, код ученика се на овај начин развијају социјалне компетенције али и организаторне, на пример подела и координација рада, искоришћавање ресурса као што су време и простор. Такође, могу стећи и разна умећа:занатска, израда брошура, рад на рачунару... Употребом пројектне наставе избегава се рутина, развија се спремност за деловање и преузима одговорност. 

             За примену пројектне наставе додатно ме опредељује то што је обележена јасно препознатљивим завршетком тако да се види резултат. Веома важно је и то што пројектна настава припрема ученике за будуће потребе друштва и један је од бољих путева ка достизању образовних циљева.

              Узимајући у обзир реалну слику стања у многим нашим школама, осврнула бих се и на тешкоће до којих може доћи у самој иницијацији или припреми пројектне наставе. Проблем може бити ако школа не располаже добром инфраструктуром која се може искористити у сврхе пројектне наставе. Некада је тешко обезбедити подршку у школи или код спољних партнера, на пример родитеља, локалне самоуправе. Пројекат може пореметити традиционалну школску свакодневницу ако није правовремено координиран. Поставља се дакле проблем улоге наставника, који је управо координатор и саветник и његовог искуства са социјалним наставним облицима. Планирање времена, где се у обзир морају узети фиксни школски термини, на пример контролни задаци, опредељује ме да пројектну наставу у употреби видим у додатном раду и  секцијама а мање у редовној настави. Нисам толико за примену у редовној настави јер није увек извесно да ће ученици имати приступ ресурсима а време се мора планирати. Поставља се и питање избора теме која се може уградити у наставно градиво. Видим да би проблем могао настати и око самог формирања група, а то може бити окончано тек кад сви учесници осете припадност својој групи. То је тежак задатак и може одбити од оваквог начина рада као и могући конфликти који су неизбежни кад људи раде заједно. Против примене пројектне наставе би ме определило и преоптерећење наставника и ученика.

            Постоји несигурност свих учесника наспрам нових наставних облика. Иако постоји и за и против, треба увек покушати, јер и могућност пропалог пројекта је стицање драгоценог искуства.

Jeлена Срећковић апр. 27 '12 · Оцени: 5 · Коментари: 1