,,Способност
за рад у тиму и вештина пројектног планирања захтеви су које пред појединца
ставља савремено друштво. Школа је дужна да одговори на те захтеве, а један од
начина за то је примена пројектне наставе у раду с ученицима и пројектни
приступ у планирању школског развоја и свих школских активности.“
(Весна Гошовић)
Почињем
овај есеј цитирајући предавача ове лекције. Зашто? Зато што је та реченица прво
размишљање које о пројектној настави имам. Нисам радила ни један пројекат до
сада, а у настави не користим нешто што смем тако слободно да назовем ,,пројектна
настава“!
Оно што,
међутим, радим од када сам први пут узела црвени (тада је био црвене боје)
дневник у руке и ушла у разред, јесте да желим да моја настава буде све само не
оно што зовемо ,,класична
школа“. Тако сам у ставовима Џона Дјуиа, који
се залаже за практичну наставу уместо књишке, активност
ученика на практичним радовима уместо преношења знања, наставника сарадника и
саветника уместо наставника предавача, видела своја свакодневна
настојања.
Почело је покушајем, невештим, да следим рад
своје професорке српског језика из средње школе, која је тражила анализу дела
као расправу једнаких у ,,кругу знања“, како га зовем. Током анализе седимо у
једном великом кругу и разговарамо о проблемима у делу. Чинило ми се да деца не
раде то с оним жаром који сам ја имала док сам била средњошколац, да такав
метод нема неког посебног ефекта, да нисам успела…
Након седам година отишла сам из средње школе
у основну и заборавила на ту ,,децу“, али они нису заборавили мене! После десетак
година једна бивша ученица доводи дете које ће уписати у први разред моје
школе. Дакле, речи: ,,Ви сте ме отворили, због Вас сам сада оваква причалица!“,
за мене су биле више него било која похвала. Сетила се тих расправа, мојих
подстицаја да искажу своје мишљење, настојања да им, иако су трговци
(трогодишњи смер) дам полет да наставе даље, да не посустану!
Многе од Килпатрикових врста
пројеката, примењујемо у настави без свести да је то
неко означио као посебну ,,врсту пројеката“!!!
То је добро, такав рад остварује циљ - оспособљава ученика да самостално решава
проблеме, а самим тим и да
се боље сналази у даљем школовању и животу.
Када уђем
у скромну (због лоше материјалне ситуације школе – кривац ДИРЕКТОР!!!!)
канцеларију моје педагогице, и пријатељице, Олге, са зида ме посматрају ове
речи (поред многих других): ,, Реци ми, заборавићу. Научи ме, запамтићу. Укључи ме – научићу!“ У тим речима
видим пројектну
наставу. Тако је доживљавам!
Расправа
тражи од мене да говорим и против пројектне наставе. Има и тога! Читајући ову лекцију, мада мање
од прошлог изборног задатка, ово ми се чинило ипак као далека реалност. Све је
то могуће у мањој мери, на неким часовима, у оквиру неке секције или додатне
наставе, али…….
Нисам
грешком ставила онолико тачкица! Да ли ви знате (мислим да знате, јер то није
усамљени, на жалост, пример) да ја у школи морам да питам директорку да ми
одобри копирање материјала за децу на папиру који сам сама купила! Када дођем
за пуњач за фломастер следи питање: ,,Зар ти толико пишеш?“ Учионицу наћи за
ваннаствну активност – боље одмах кренути у паркић који је у близини. Имамо
пројектор (ако се то тако зове), а када сам питала могу ли га користити за
Књижевну олимпијаду, следи питање: ,,Нема проблема, али морам да донесем лаптоп
од куће!“ (школски лаптоп) Наравно, како имам свој рачунар, купићу некако и тај
пројектор, па нећу мољакати. Када смо правили три везане представе у позоришту
за Дан школе тражила сам освежење за децу – сокић и кексић. Деца су се освежила
оним што сам сама донела.
Све то
изазива огорченост. Могуће је да је таквим људима то и циљ – да нас изазову
како бисмо се повукли и били сличнији њима.
У нашој школи је колегиница покренула пројекат осликавања кравата. Добили смо донацију у виду белих кравата и специјалних боја за њихово осликавање. Сви су се покренули (мислим, они ,,прави“), деца су била одушевљена, сликали су сви – ко зна и ко не зна, ко је талентован и ко није. Сликала сам и ја!
Имали смо идеју да ђачки
парламент поклони парламентарцима (оним ,,великим“ што седе у нашем
Парламенту!?) кравате, а они нама по једну дневницу за обнову школе после
земљотреса. Знате ли ко се одазвао?! Уједињени региони и Пупс!!! Наравно, ништа
од тога! Та дивна, уметничка дела стоје, а интересовање за пројекат је нестало!
Нећу ово више коментарисати.
Јасно је
да је пројекат комплексан начин планирања, организације посла,
финансирања, реализације, методологије рада и вредновања. То није нешто што зависи од
једне особе, тачније – није нешто што ја, као јединка у колективу, могу да
урадим сама и до краја. Могу да дам подстицај, али без оних који би се у то
укључили, све ,,пада у воду“. У сваком случају, драго ми је што сам начинила
прве кораке ка оваквом раду учећи од вас шта је то пројектна настава. За све што радим волим да се прво добро
поткујем теоретски, а онда пракса буде ,,лаганица“!
За примену пројектне наставе додатно ме опредељује то што је обележена јасно препознатљивим завршетком тако да се види резултат. Веома важно је и то што пројектна настава припрема ученике за будуће потребе друштва и један је од бољих путева ка достизању образовних циљева.
Узимајући у обзир реалну слику стања у многим нашим школама, осврнула бих се и на тешкоће до којих може доћи у самој иницијацији или припреми пројектне наставе. Проблем може бити ако школа не располаже добром инфраструктуром која се може искористити у сврхе пројектне наставе. Некада је тешко обезбедити подршку у школи или код спољних партнера, на пример родитеља, локалне самоуправе. Пројекат може пореметити традиционалну школску свакодневницу ако није правовремено координиран. Поставља се дакле проблем улоге наставника, који је управо координатор и саветник и његовог искуства са социјалним наставним облицима. Планирање времена, где се у обзир морају узети фиксни школски термини, на пример контролни задаци, опредељује ме да пројектну наставу у употреби видим у додатном раду и секцијама а мање у редовној настави. Нисам толико за примену у редовној настави јер није увек извесно да ће ученици имати приступ ресурсима а време се мора планирати. Поставља се и питање избора теме која се може уградити у наставно градиво. Видим да би проблем могао настати и око самог формирања група, а то може бити окончано тек кад сви учесници осете припадност својој групи. То је тежак задатак и може одбити од оваквог начина рада као и могући конфликти који су неизбежни кад људи раде заједно. Против примене пројектне наставе би ме определило и преоптерећење наставника и ученика.
Постоји несигурност свих учесника наспрам нових наставних облика. Иако постоји и за и против, треба увек покушати, јер и могућност пропалог пројекта је стицање драгоценог искуства.
Nam et ipsa scientia potestas est. (Frensis Bekon)
Želim da vam saopštim da sam u svemu čemu sam vas učio i čemu vas učim bio u pravu, sve što sam govorio na svojim časovima sada naglašavam i stojim iza svega toga svojom strukom, savešću i celokupnom egzistencijom. Svoj posao sam nekada radio za tridesetak maraka (petnaestak evra), nekada za nešto više od pet stotina, radim ga za nešto manje od četiri stotine, a radiću ga za više hiljada ili besplatno sa istom predanošću. Kada bih imao priliku da ponovo biram profesiju izabrao bih ovu istu – možda ne u istoj zemlji ili sa istim uzrastom – ali bih se svakako opredelio da podučavam (kao što jednom reče Herodot da bi svako narod kada bi mogao da bira bogove izabrao svoje, tako bih i ja izabrao svog „boga“ ). Ne kajem se nizašta i ne osećam se krivim, sve sam uradio smišljeno i preuzimam odgovornost za svoje postupke.
Naravno, ima prostora za izvinjenje. Ako sam nekada u trenutku slabosti tvrdio da se znanje ne isplati, ako sam dao ocenu višu od one koju ste zaslužili, ako je na nekom od mojih časova bilo dosadno (ja znam da je bilo dosta takvih časova), ako nekome od vas nisam posvetio dovoljno pažnje zbog svog neznanja ili manjka iskustva i stručnosti, ako nisam uspevao da vas motivišem ili da vam objasnim gradivo – onda se izvinjavam.
Znam da mnogi nastavnici posustaju u svojim ubeđenjima i idejama i to mogu da razumem. Pre više od dvadeset godina jedna pevaljka upravo pristigla na državnu televiziju sa Ibarske magistrale je izjavila: „Škola je za one koji ne umeju da se snađu u životu“. Danas se ta ideja odomaćila, a prosvetni radnici su postali oni koji ometaju učenike koji su došli u školu da uzmu svedočanstva sa visokim ocenama i diplome. Zato su počeli da se otvaraju fakulteti čija imena više liče na nazive supermarketa i sportskih saveza nego na nazive obrazovnih institucija, a uskoro će se to dogoditi i sa srednjim školama. U škole se dakle, ne dolazi po znanje, već po ocene.
Naravno, pomislićete, normalno je da se u škole dolazi radi znanja. Grešite! U škole se dolazilo po znanje do kraja prve polovine dvadesetog veka. Danas škole treba da kod učenika razvijaju veštine, kreativnost, društvenost, slobodu mišljenja, empatiju. Škole danas moraju da deluju svim svojim snagama kao zdrava zajednica koja u saradnji sa državom, lokalnom samoupravom, učenicima i roditeljima ojačava učenike u svakom pogledu.
Nije nezdrav odnos prema obrazovanju nastao pre deset ili dvadeset godina. Kult nepismenosti u Srbiji razvija se vekovima. Naši najobrazovaniji sunarodnici su bili ili progonjeni ili su sami napustili Srbiju. Dositej je u Srbiji proveo četiri godine (i dan danas ga pominju kao „kugu koju treba iskoreniti“), Vuk je uglavnom živeo u Beču, Tesla je izdržao trideset šest sati, Milankovićev kalendar kao izmenjen julijanski kalendar prihvatila je većina pravoslavnih crkava, ali ne srpska. Imena ovih naučnika znamo, imena progonitelja su nestala... Komunistička ideja „dobrih partijskih drugara“ samo je stigla na plodno tle, pa je omogućila svršenom mašinbravaru i nesvršenom agronomu da postanu članovi Srpske akadekmije nauka i umetnosti. U ovom ludilu se izgubila veza sa realnošću – potomci „partijsko-drugarske“ elite počeli su da umišljaju kako su zaista veliki intelektualci. Lažovi su počeli da veruju u svoje laži, naravno zahvaljujući onima koji su odlučili da im veruju, jer prijatno je imati elitu blizu sebe koja deli tvoje ideje – posebno ako su fašističke. Umišljeni intelektualci poveli su umišljenu naciju. Kuda? Pokušajte sami da se setite kuda mogu da stignu, a ako ne možete prisetite se sjajne Domanovićeve pripovetke „Vođa“ (hmmm, naslov ove pripovetke na nemačkom je „Firer“). Nije Domanović bio toliko genijalan koliko se mi ne menjamo...
Obrazovanje nije ni jednostavno ni lako, a ponajmanje je vredno uverenje o obrazovanju. Zamislite da su vam dali uverenje o završenom alpinističkom kursu koji niste pohađali. Da li biste se usudili da se penjete po vertikalnoj steni? Poslušajte me sada: neka se alpinisti sa lažnim uverenjima penju po toj steni i čekajte. Ne gubite u tom čekanju vreme, učite se alplinizmu, vežbajte makar i ne dobili nikakav sertifikat. Posle izvesnog vremena popećete se tamo gde lažnjaci pokušavaju. Ne brinite za njih, neće biti njihovih leševa oko stena, samo vrhunski alpinisti ginu od pada sa velike visine. Lažnjaci nemaju odakle da padnu. Videćete ih kako komično skakuću oko dna stene sa čijeg vrha ćete im se smejati...
Dakle, ne bojte se obrazovanja. Obrazujte se, onda nećete morati da se snalazite u životu. Obrazovanje je snaga, snalažljivost je iluzija. Iluzija je efektna, ali ne traje i lažna je. Otkriću vam tajnu uspeha u tri reči: rad, upornost i vera. Šta ste očekivali? Tarot karte? Kristalne kugle? Leteće ćilime? Partijske knjižice? Čarobne lampe?
У другој половини двадесетог века почело се са увођењем различитих метода у настави, а све са циљем да се класични облик наставе , познат као ex catedra, замени учењем где наставници на часу немају више искључиво главну улогу, већ се та улога све више преноси на ученика. Од учења у паровима, индивидуалног учења, учења откривањем, стигло се до пројектног метода који је касније прерастао у наставни облик, назван пројектна настава.
Шта је заправо пројектна настава?
То је она настава која у први план поставља ученика, он је све више самосталан, подстиче се његово размишљање, истраживање, закључивање.
Каква је улога наставника у овој настави, је ли он само неми посматрач? Не, он није посматрач, већ је модератор; он помаже, храбри, усмерава, али не намеће решења. Решења ће кроз истраживања донети ученици.
Улога наставника се променила у процесу савремене наставе. Он је путовођа ученицима који су од пасивних учесника у настави(или делимично активних), постали главни актери у процесу учења.
Пројектна настава је постала популарна због тога што настава кроз њу најбоље везује учење и живот. У њеној основи је пројекат који се поставља, истражује, презентују резултати. Пројектна настава има доста сличности са другим облицима наставе.
У науци, а ни у пракси није увек лако уочити и разграничити разлике између проблемске и пројектне наставе. На сличан начин су дефинисани циљеви, одабир теме, и у једној и у другој настави се истражује.
Каква је онда разлика између ова два, тако блиска, облика наставе?
Разлика је, ипак, велика.
Док код проблемске наставе ученици добијају већ постављен потпуни проблем и треба да га реше уз постављање различитих хипотеза, њиховог одабира и одбацивања док се не дође до правог решења, дотле се код пројектне наставе пред ученике ставља задатак да сами, у тиму, планирају и израђују пројекат. Циљ код проблемске наставе је да оспособи ученике да реше задати проблем, а код пројектне наставе је циљ да оспособе ученике да организују и воде пројекат. Код пројектне наставе је унапред утврђена процедура која треба да се поштује(логички редослед).
Пројектна настава је, значи, виши и захтевнији, нарочито мисаони, облик наставе. У њему наставник има много мање уплива у радтимова, ученици су главни носиоци посла.
Теоретичари се слажу у једном: приликом увођења ученика у проблемску, пројектну и истраживачку наставу, треба увек полазити од њихових „чистих облика“ како би ученици уочили разлику. Зашто се то потенцира? Из разлога што се ова три облика наставе у пракси узајамно преплићу.
Пројекат се увек, већ је речено, одвија по етапама, а оне су:
1. Избор теме и формулисање циља задатка,
2. Подела теме на подтеме и формулисање циљева за сваку подтему,
3. Формирање група/тимова и подела задужења,
4. Припремање материјала за истраживачки рад,
5. Утврђивање рока за завршетак пројектне активности и договор око презентације резултата,
6. Разрада пројекта, истраживање,
7. Обједињавање резултата мањих група/тимова,
8. Презентација и
9. Рефлексија.
Код пројектне наставе нас више интересује улога и активности ученика у овим процесима, а много мање улога наставника. Нас, другим речима, интересује шта ученик добија овом наставом када се она ставља на пиједестал најпожељнијег облика(наставе) у 21. веку, или бар његовом почетку.
Већ код прве етапе, избора теме и формулисања циља, увиђамо да сви, или већина ученика узима учешће, активна је у одабиру теме; проблем око задатака укључује све ученике у напоран мисаони процес.
У другој етапи су ученици још активнији јер су се и они неактивни, сада активирали, па сваки ученик има шансу да даје свој предлог, да дели пројекат на подтеме, одређује и њихове циљеве.
Код треће етапе сви ученици се укључују у неки од тимова, деле и добијају улоге око израде задатка. Слабији ученици су схватили да нису на маргини наставног процеса, ово је њихов велики стимуланс јер су и они добили неки задатак; наравно, према моћима и предзнању. Свака група поставља себи питања која треба истражити: шта, како истражити, који су материјали неопходни за истраживање, који се резултат очекује од пројекта.
У четвртој етапи се ученици труде да пронађу материјал за истраживачки рад. Једни ученици прихватају да раде на терену, други да раде анкету, трећи да бирају литературу на нету или библиотеци, архиву, и тд. Прихватање туђег мишљења је код ученика увелико прихваћено као модел рада.
Код пете етапе око одређивања рока за пројектне активности ученици схватају да сви не могу радити истим темпом; морају да се ускладе око времена како би и они слабији (ученици) добили шансу, код њих треба да нестане осећај да су незналице. Сви увиђају и стичу искуство за колико се приближно времена може који посао урадити.
У шестој, истраживачкој и најинтересантнијојетапи пројекта, свако ради одабрани посао: сви ученици прикупљају информације по већ утврђеним задацима из четврте етапе, селектују их, одбацују, остале уграђују у пројекат, изводе закључке. Социјализација је сада добра. Радост успеха се осећа, свако је срећан у тиму.
Када су ученици прикупили информације следи обједињавање резултата свих група/тимова.То је седма етапа. Усаглашавају се резултати према главној теми и процењује се валидност, исправност свих прикупљених информација, сами процењују своје странпутице, оцењују колико је нешто било добро, а колико не. Ово је директна припрема ученика за живот и будући рад: они схватају да морају непристрасно и са образложењима да процењују и свој и рад друга из тима. Ово је уједно и припрема ученика за академски ниво јер ће на студијама бити без потпуног надзора професора. Када користе литературу они науче да је обавеза да наведу изворе информација, па било да је то писани или електронски извор.[1]
Следи осма етапа која се састоји из презентације. Како ће се она извести зависи од креативности и маште ученика; треба им пустити да бирају. Могу то бити зидне новине, филм, представа, пауерпоинт презентација, мањи каталог, дискусија са публиком.
И последња, девета етапа или рефлексија, служи преиспитивању, анализи и вредновању пројекта, па затим, који су били пропусти и грешке током рада на пројекту, како су тимови функционисали, јесу ли ученици склони истицању ометали своје другове, како су се несугласице превазилазиле, јели им било досадно или не током рада, а све у циљу да се приликом израде будућег пројекта не понављају исте грешке. И најважније, шта су , радећи, научили. Рефлексија се најчешће организује у облику округлог стола.
У традиционалном начину учења, повезаност сличних тема у различитим наставним областима била је неповезана. [2]У пројектној настави је чест случај да се овакве области интердисциплинарно проучавају. Да ли се тиме нешто постиже? Свакако. Пре свега је велика уштеда у времену. Као друга добит је избацивање устаљених стереотипа. Избећи ће се устаљено мишљење да је један наставни предмет важнији и тежи од другога, а други мање тежак и небитан. Код пројектне наставе, у интердисциплинарном пројекту, нико није неважан, сви су предмети и тешки и важни, тј. не тако тешки, али важни.
Наставницима почетницима се не препоручује да у току својег почетничког рада почињу одмах са оваквом наставом из разлога што могу изгубити контролу над часом, јер у овој настави не може да влада беспрекорна тишина.
И када смо овако детаљно истакли многе добробити пројектне наставе, да погледамо које су њене мане.
Приликом поделе и израде задатака може се десити да ученици не сагледавају целину теме, проблема, задатка. Остаће им целина распарчана, саставити је не могу.
Такође, у доношењу процене о успешности урађеног задатка, извођења закључака, лошији ђаци не могу имати активну улогу.
Може се десити да пројекат не буде доведен до циља. То се догађа из више разлога(нпр. прекратког времена), а нарочито ако је тема претешка за ученике, па је до циља тешко доћи.
Када сумирамо позитивне резултате према негативним које пружа пројектна настава, долазимо до закључка да је она фаворит у односу на традиционалну наставу.
Можемо ли онда дозволити да традиционална настава оде у историју, а пројектна настава заузме водеће место у образовању?
А можемо ли ову релативно савремену новину одбацити као обичну новотарију?
Не можемо процес наставе свести на традиционалне методе, нити може традиционална настава устукнути пред пројектном наставом.
Права настава је она која користи читаву палету наставних метода; тек је тада, у зависности од материје, одговорила својој улози у образовању.
[1]За сваки навод у пројекту обавезно се, обично испод текста, у тзв. фусноти, ређе на крају текста, наводе извори са потпуним библиографским подацима, страна са које је цитат узет.
[2]Романтизам се, на пример, изучавао засебно, без додирних тачака у настави књижевности, у музичкој и ликовној култури.
Као вођа тима знала сам да скоро све морам да осмислим. Идеје су долазиле свакодневно, али сам прво направила план рада: шта треба да припремим за ученике, када и како то са њима да обрадим и како све то да упакујем у једну презентацију, по захтевима конкурса. Одмах сам на школском Moodle систему (http://sskolala.edu.rs/moodle/) отворила курс: "Пивот табеле у Excel - у", коме можете приступити у улози: gost и погледати како смо радили пројекат. Све што је постављено на том курсу и што је урађено са ученицима задовољава строге захтеве конкурса и главну тему: "Критичко мишљење". Дешавања у учионици су била посебна, деца су са задовољством учествовала у изради пројекта. Имали смо и поделу у групе, мултимедијалну израду докумената, анкету, домаће задатке,истраживачки рад, решавање укрштенице и квиза, учешће на форумима, решавање тестова и друго. Подела задатка међу ученицима је била одлична јер су према својим склонистима изабрали "сниматеља и фотографа" Жилета и Ђорђа, носиоце задатка: Љиљу, Нору и Андреју а остало су равноправно поделили. Све што смо урадили заједно или појединачно било је подвргнуто анализи да ли је добро, да ли задовољава све критеријуме, треба ли нешто променити и слично. Посебно су занимљиви коментари са форума где су ученици писали како могу да примене то што су научили на курсу. Тако је нпр. Андреја написала да је помогла тати да реши неке задатке на послу употребом пивот табела. Ученици су на занимљив начин савладали тешку тему. Стекли су прво искуство у изради пројекта и заинтересовали су се за овакав начин рада.
Мени је рад на овом пројекту много значио. Научила са да руководим тимом, да делим послове, да слушам друге, да их саветујем и исправљам, а и они мене, да поштујем правила и рокове, да планирам до детаља шта треба радити и које технике треба применити, да примењујем савремене методе у раду. Стекла сам велико знање, тражећи материјале на Интернету и у размени са члановима тима, а и од ђака. Оно што је најважније, ученицима сам показала да се може учити другачије уз пуно поверење и поштовање.
Сада са нестрпљењем очекујемо резултате конкурса.