Кориснички блогови

,,Способност за рад у тиму и вештина пројектног планирања захтеви су које пред појединца ставља савремено друштво. Школа је дужна да одговори на те захтеве, а један од начина за то је примена пројектне наставе у раду с ученицима и пројектни приступ у планирању школског развоја и свих школских активности.“

(Весна Гошовић)

 

Почињем овај есеј цитирајући предавача ове лекције. Зашто? Зато што је та реченица прво размишљање које о пројектној настави имам. Нисам радила ни један пројекат до сада, а у настави не користим нешто што смем тако слободно да назовем ,,пројектна настава“!

Оно што, међутим, радим од када сам први пут узела црвени (тада је био црвене боје) дневник у руке и ушла у разред, јесте да желим да моја настава буде све само не оно што зовемо ,,класична школа“. Тако сам у ставовима Џона Дјуиа, који се залаже за  практичну наставу уместо књишке, активност ученика на практичним радовима уместо преношења знања, наставника сарадника и саветника уместо наставника предавача, видела своја свакодневна настојања.

Почело је покушајем, невештим, да следим рад своје професорке српског језика из средње школе, која је тражила анализу дела као расправу једнаких у ,,кругу знања“, како га зовем. Током анализе седимо у једном великом кругу и разговарамо о проблемима у делу. Чинило ми се да деца не раде то с оним жаром који сам ја имала док сам била средњошколац, да такав метод нема неког посебног ефекта, да нисам успела…

Након седам година отишла сам из средње школе у основну и заборавила на ту ,,децу“, али они нису заборавили мене! После десетак година једна бивша ученица доводи дете које ће уписати у први разред моје школе. Дакле, речи: ,,Ви сте ме отворили, због Вас сам сада оваква причалица!“, за мене су биле више него било која похвала. Сетила се тих расправа, мојих подстицаја да искажу своје мишљење, настојања да им, иако су трговци (трогодишњи смер) дам полет да наставе даље, да не посустану!

Многе од Килпатрикових  врста пројеката, примењујемо у настави без свести да је то неко означио као посебну ,,врсту пројеката“!!! То је добро, такав рад остварује циљ - оспособљава  ученика да самостално решава проблеме, а самим тим и да се боље сналази у даљем школовању и животу.

Када уђем у скромну (због лоше материјалне ситуације школе – кривац ДИРЕКТОР!!!!) канцеларију моје педагогице, и пријатељице, Олге, са зида ме посматрају ове речи (поред многих других): ,, Реци ми, заборавићу. Научи ме, запамтићу. Укључи ме – научићу!“ У тим речима видим пројектну наставу. Тако је доживљавам!

Расправа тражи од мене да говорим и против пројектне наставе. Има и тога! Читајући ову лекцију, мада мање од прошлог изборног задатка, ово ми се чинило ипак као далека реалност. Све је то могуће у мањој мери, на неким часовима, у оквиру неке секције или додатне наставе, али…….

Нисам грешком ставила онолико тачкица! Да ли ви знате (мислим да знате, јер то није усамљени, на жалост, пример) да ја у школи морам да питам директорку да ми одобри копирање материјала за децу на папиру који сам сама купила! Када дођем за пуњач за фломастер следи питање: ,,Зар ти толико пишеш?“ Учионицу наћи за ваннаствну активност – боље одмах кренути у паркић који је у близини. Имамо пројектор (ако се то тако зове), а када сам питала могу ли га користити за Књижевну олимпијаду, следи питање: ,,Нема проблема, али морам да донесем лаптоп од куће!“ (школски лаптоп) Наравно, како имам свој рачунар, купићу некако и тај пројектор, па нећу мољакати. Када смо правили три везане представе у позоришту за Дан школе тражила сам освежење за децу – сокић и кексић. Деца су се освежила оним што сам сама донела.

Све то изазива огорченост. Могуће је да је таквим људима то и циљ – да нас изазову како бисмо се повукли и били сличнији њима.

У нашој школи је колегиница покренула пројекат осликавања кравата. Добили смо донацију у виду белих кравата и специјалних боја за њихово осликавање. Сви су се покренули (мислим, они ,,прави“), деца су била одушевљена, сликали су сви – ко зна и ко не зна, ко је талентован и ко није. Сликала сам и ја! 

Имали смо идеју да ђачки парламент поклони парламентарцима (оним ,,великим“ што седе у нашем Парламенту!?) кравате, а они нама по једну дневницу за обнову школе после земљотреса. Знате ли ко се одазвао?! Уједињени региони и Пупс!!! Наравно, ништа од тога! Та дивна, уметничка дела стоје, а интересовање за пројекат је нестало! Нећу ово више коментарисати.

Јасно је да је пројекат комплексан начин планирања, организације посла,  финансирања, реализације, методологије рада и вредновања. То није нешто што зависи од једне особе, тачније – није нешто што ја, као јединка у колективу, могу да урадим сама и до краја. Могу да дам подстицај, али без оних који би се у то укључили, све ,,пада у воду“. У сваком случају, драго ми је што сам начинила прве кораке ка оваквом раду учећи од вас шта је то пројектна настава. За све што радим волим да се прво добро поткујем теоретски, а онда пракса буде ,,лаганица“!

Дуго сам, хајде да кажем маштао, да покренем рубрику под називом „Из пера једног наставника“ у којој не бих био ни иновативни наставник, ни предусретљиви колега, као у блоговима које водим, него ја - ја, као Дејан или Методичар и где бих својим резоном, карактером и стилом посматрао дешавања око себе. Коначно ми се испунила жеља, баш овде на овом месту, мада би рубрика требало да се зове „Из пера једног помоћника“, јер сам од недавно променио радно место и сада сам помоћник директора. :)

И наравно, септембар је негде при средини, а ја сам се већ нагледао и наслушао којечега и почео озбиљно да бринем проблеме о којима нисам раније мислио, а да се не лажемо, неке од њих нисам могао ни да замислим. Данас сам се, рецимо, борио са два проблема. Један је озбиљно помањкање имунитета које безуспешно лечим већ данима, а други је, како га сам назвах, интерно стручно усавршавање.

Оно што сам претпоставио је да ће ово усавршавање, а које изискује 44 сата, наићи на бурне реакције мојих колега. Уосталом, мишљења о семинарима (још до стручних скупова нисмо ни дошли) су, најблаже речено, веома лоша. И сада се ових 44 сата појавише ниодкуда, а школа мора, како зна и уме, да их обезбеди.

На срећу, интернет је чудо, па смо пронашли примере како су то други урадили и био нам је потребан дан и још мало више (педагогу и мени), да се консултујемо са оном која зна, да се изразговарамо, погледамо све материјале које смо пронашли, извагамо бодовни систем и откуцамо. Ево шта смо одрадили:




Не кажем ја да је ово наше „чедо“ савршено, али то и није важно, јер то и тако није ни регистровано као проблем. А шта јесте?

Најпре да вам кажем да сам немало изненађен када сам увидео да су примедбе на све ово имали управо наставници који заиста раде у мојој школи и то много. Хајде да будемо искрени. Не радимо сви исто и у школама можете пронаћи праве екстреме; оне чији је ентузијазам задивљујући и чији је рад поштовања вредан и оне који толико не раде, толико их не занима и толико осуђују туђи рад, да је њихов безобразлук достигао уметнички ниво. И док ја само могу да претпоставим како ће моје поједине колеге из школе достићи и двадесет и пети бод (44 је већ сфера научне-фантастике), моје вредне колеге су се буниле и то око најмање битних ствари.

Једна од њих је била да ли тих 44 сата улази или не улази у четрдесточасовну радну недељу. Мислим да је закон ту (макар) јасан. Довољно је прочитати четири речи којима почиње наш документ, а што је преписано из Правилника. А и проверили смо (педагог и ја). И да нисмо и да није, какве, бре, везе има? Да ли је у склопу тих четрдесет сати или није или је у склопу годишњег одмора, потпуно је свеједно. У Правилнику пише, Правилник је подзаконски акт и обавезује нас. Ти сати морају да се одраде.

Друга (велика) замерка је наново у вези са тим несрећним четрдесеточасовним радним временом. Почећу да верујем да нама, наставницима, заиста треба увести нормално, осмочасовно радно време и пресећи тај светски бол. :) Дакле, моје колеге су се питале како то да су они задужени са 0,5 часова недељно стручног усавршавања, а морају да одраде чак 68 сати? Заиста, математика не ваља.

Хајдемо другачије. Како то, сада се питам ја, да су исте те колеге задужене са по једним часом недељно да раде у стручним већима, а по плановима тек једном месечно (а некада и у два) имају састанке? Према Плану, они ће на годишњем нивоу одрадити десет сати, а требало би 36. Математика наново не ваља, али овог пута, то нико није приметио. :) Срећом, предвидели смо да се у оних 44 сати рачуна и рад у оквиру тих већа, јер то јесте то.

И док сам преживљавао праве сапунске опере (верујте ми на реч, било је и тога), некако нам је свима промакла суштина. Шта је, по мом мишљењу, суштина?

Па рецимо, као што сам наговестио, ово бодовање (које заправо није бодовање) је леп начин да се радници мало удаље од нерадника, као и добри наставници са бројним ангажовањима, од оних лошијих. Ово је и начин да се нерадни и лоши наставници мало више потруде. Ипак, најважније је да је коначно дат легитимитет размени искустава између наставника, учењу, које је по мом мишљењу, драгоценије од сваког семинара. Видети колегу на делу, како приказује методе рада, наставно средство, даје идеје и пита за савет, незаменљиво је искуство.

Наместо закључка, желео бих да евалуирам овај свој текст. Уосталом, то је идеалан начин да се у настави оконча било који процес, зар не? Текст је, као и сваки мој други текст, просечан (на „газду“), подношљиво писмен и искрен. Не кажем да текстови са мојих блогова то нису, али су напросто - у функцији. :) Овај је мој, аутентичан и пријао ми је. Надам се да ће и вама. :)

На мрежи сам отприлике једну деценију, али још увек највише користим имејл. Социјалне мреже не одбијам, штавише, оне најпопуларније опробам не само да бих "висила" на њима у складу с временом и променама које то време долази, него да бих их користила у раду, да га олакшам или убрзам. Већина социјалних мрежа ме одбија из неколико разлога, које ћу покушати да кратко дефинишем.

Глобалне социјалне мреже и "отпадање" на мрежи



Социјалне мреже саме по себи нису лоше, лоше је оно што корисници направе од њих. То ме је натерало да на Фејсбук више не залазим, јер мој ум не може да прихвати толику количину глупости и баналности, површности, неписмености и свега осталог што уз Фејс иде. При покушају да с ученицима користим Фејс у ваннаставним активностима само сам потврдила оно што сам претпостављала: не привлачи њих Фејс као алат или сервис, него то што тамо могу да "отпадају" до миле воље, нико ништа озбиљно не тражи од њих. Зато је сваки покушај садржаја озбиљнијег од договора за одлазак на концерт, преписивања домаћег и лајковања Ју-тјуб ресурса, пропадао. Нису спремни да размишљају и о чему што је на Фејсу јер су тамо дошли да не би размишљали. Врло лако препознају кад нешто, макар било на Фејсу, тражи од њих икакав ментални процес, и још лакше га се клоне.

*
Већина социјалних мрежа има или могућности или додатке за повећање функционалности. Тако на Фејсу можете направити групу, али искуство показује да се чланови само учлане у групу и ничим јој не доприносе. Твитер има своје додатке, који омогућавају штошта: хаштаг, одвајање у групе, качење обогаћених медија итд. На Твитеру, међутим, нема озбиљне размене мишљења ни искуства јер спада у микроблогинг и ограничава нас само на брзинско информисање, најчешће сведено на постављање линкова. Линкед-ин такође има своје групе и дискусије у оквиру њих, које, међутим, покрећу углавном реномиране компаније или фирме на одређене теме, и већ самим тим оне имају одређену озбиљност и сврховитост, ваљда. Не учествујем у тим дискусијама, мада сам се у неке групе пријавила.

*
Највећи проблем са социјалним мрежама је то што одузимају неочекивано много времена и тиме нас увлаче у параноидну ситуацију: све на интернету требало би да нам убрза и олакша рад, а ухватите себе како сте сатима проборавили да ништа паметно сазнали нисте, него само овлашно прегледали страшно много информација, разноразног квалитета, које нисте стигли ни да разврстате у својој глави. Ако пратите више од 20 активних људи на Твитеру, већ је потребно пар сати да проверите сваки линк који постављају. Шта раде они који прате стотине, заиста не знам. Вероватно само сакупљају број. Чему тај број?!
То је мањи проблем. Већи проблем јесте то што очас посла преваспитају код нас студиозност, разумно формулисање исказа, критичко мишљење и дух, студиозност, разложност, а почињу да васпитају површност, лењост мисли и духа, егзибиционизам...

*
Неоспорно је, ипак, да социјалне мреже имају и своје предности: трагом информација на њима можемо свашта сазнати, повезати се, напојити новим идејама. Потребно је само сачувати присебност и наоружати се одређеним индикаторима за потребно и непотребно, па користити само онолико да можемо да кажемо да јкористимо социјални  софтвер, а не да он користи нас.

*
Мора да је та поплава информација различитог карактера, од којих је највише оних што не служе ни чему, нагнала професионалце да размишљају о социјалном софтверу који ће повезати људе у неке врсте СИГ-ова (социјалних интересних група) по сличности или по истом послу. Тако су настале професионалне заједнице.

Професионалне заједнице

На сличан начин покушаћу да наведем основне разлоге зашто су професионалне заједнице као врста приватних социјалних мрежа повољније за предности које нам иначе доноси умрежавање и повезивање с људима истог посла или интересовања.

*
Мање и малобројније социјалне мреже одузимају нам мање времена јер су оне унапред оријентисане на одређене теме.

*
Мале мреже обично имају више могућности, па тако и ова мрежа. Ма колико по нечему личила на све друге или на Фејс, заправо је читава мала платформа чак и у бесплатној верзији: има и форум, и групе, и најаве догађаја, и профил, и могућност постављања и дељења линкова и обогаћених медија, и ћаскања у реалном времену...

*
Мале заједнице боље функционишу, чланови су активнији и чвршће повезани јер су њихови циљеви и интереси дефинисани. Већ самим оснивањем усмерени су на одређене теме. Већа су овлашћења чланова: свако од чланова администратор је или модератор покренутих група, форума у групи, и свако има могућност да добије овлашћења администратора / уредника / модератора за целу мрежу, те би требало да је и одговорност и осећај припадања тој заједници јачи.

*
Заједнице омогућавају (не гарантују је) истинску сарадњу и интеракцију, а не само обично експонирање и односе сведене на релацију пратилац-следбеник. У оквиру група чланови заиста могу да планирају и спроводе заједничке акције, деле важне и проверене ресурсе и референце, на форуму заиста могу да размене искуства и мишљења... Већ то заједницу приближава најпожељнијем облику размене међу професионалцима: трансферу знања.

*
Коначно, не и мање важно, рекла бих да у професионалним заједницама лик члана има лик човека: слика се обично не замењује илустрацијом; датум рођења и други подаци о запослењу, образовању и слично не измишљају се; међу "својима" тешко је градити лажни идентитет због допадљивости, самохвале или неког другог разлога, па смо у професионалним заједницама обично аутентични. У глобалним мрежама, пак, већ иконе мрежа показују да смо без лица, празне љуштуре, тзв. умрежени безимени.



За разоноду ево једног песничког виђења умрежености савременог човека:

 

Интерњет песма

View more documents from Славица Јурић

             Пројектна настава, као један од савременијих облика наставе, поседује многобројне предности које ме опредељују за њену примену. Оно што је основно, у центру ове наставе су ученици и акценат је на њиховој активности. Они се тако навикавају на тимски рад, остварује се комуникација и сарадња као и стратегије решавања конфликта. Дакле, код ученика се на овај начин развијају социјалне компетенције али и организаторне, на пример подела и координација рада, искоришћавање ресурса као што су време и простор. Такође, могу стећи и разна умећа:занатска, израда брошура, рад на рачунару... Употребом пројектне наставе избегава се рутина, развија се спремност за деловање и преузима одговорност. 

             За примену пројектне наставе додатно ме опредељује то што је обележена јасно препознатљивим завршетком тако да се види резултат. Веома важно је и то што пројектна настава припрема ученике за будуће потребе друштва и један је од бољих путева ка достизању образовних циљева.

              Узимајући у обзир реалну слику стања у многим нашим школама, осврнула бих се и на тешкоће до којих може доћи у самој иницијацији или припреми пројектне наставе. Проблем може бити ако школа не располаже добром инфраструктуром која се може искористити у сврхе пројектне наставе. Некада је тешко обезбедити подршку у школи или код спољних партнера, на пример родитеља, локалне самоуправе. Пројекат може пореметити традиционалну школску свакодневницу ако није правовремено координиран. Поставља се дакле проблем улоге наставника, који је управо координатор и саветник и његовог искуства са социјалним наставним облицима. Планирање времена, где се у обзир морају узети фиксни школски термини, на пример контролни задаци, опредељује ме да пројектну наставу у употреби видим у додатном раду и  секцијама а мање у редовној настави. Нисам толико за примену у редовној настави јер није увек извесно да ће ученици имати приступ ресурсима а време се мора планирати. Поставља се и питање избора теме која се може уградити у наставно градиво. Видим да би проблем могао настати и око самог формирања група, а то може бити окончано тек кад сви учесници осете припадност својој групи. То је тежак задатак и може одбити од оваквог начина рада као и могући конфликти који су неизбежни кад људи раде заједно. Против примене пројектне наставе би ме определило и преоптерећење наставника и ученика.

            Постоји несигурност свих учесника наспрам нових наставних облика. Иако постоји и за и против, треба увек покушати, јер и могућност пропалог пројекта је стицање драгоценог искуства.

Tekst je prvi put objavljen kao reakcija  povodom "Otvorenog pisma hrvatske profesorke Ankice Benček", koja se izvinila učenicima što ih je savetovala da uče (Blic online, Vesti, Svet, 4. februar, 12.46). Neke stvari nisam mogao da prećutim, pa sam napisao "Pismo bez izvinjenja" koje je prvo objavio "Blic", kasnije još neki mediji, a pre nekoliko meseci su ga pročitali i u "Buđenju". Izvinjavam se onima koji su ga čitali, ali mislim da mu je mesto ovde...

Nam et ipsa scientia potestas est. (Frensis Bekon)

 

Želim da vam saopštim da sam u svemu čemu sam vas učio i čemu vas učim bio u pravu, sve što sam govorio na svojim časovima sada naglašavam i stojim iza svega toga svojom strukom, savešću i celokupnom egzistencijom. Svoj posao sam nekada radio za tridesetak maraka (petnaestak evra), nekada za nešto više od pet stotina, radim ga za nešto manje od četiri stotine, a radiću ga za više hiljada ili besplatno sa istom predanošću. Kada bih imao priliku da ponovo biram profesiju izabrao bih ovu istu – možda ne u istoj zemlji ili sa istim uzrastom – ali bih se svakako opredelio da podučavam (kao što jednom reče Herodot da bi svako narod kada bi mogao da bira bogove izabrao svoje, tako bih i ja izabrao svog „boga“ ). Ne kajem se nizašta i ne osećam se krivim, sve sam uradio smišljeno i preuzimam odgovornost za svoje postupke.

Naravno, ima prostora za izvinjenje. Ako sam nekada u trenutku slabosti tvrdio da se znanje ne isplati, ako sam dao ocenu višu od one koju ste zaslužili, ako je na nekom od mojih časova bilo dosadno (ja znam da je bilo dosta takvih časova), ako nekome od vas nisam posvetio dovoljno pažnje zbog svog neznanja ili manjka iskustva i stručnosti, ako nisam uspevao da vas motivišem ili da vam objasnim gradivo – onda se izvinjavam.

Znam da mnogi nastavnici posustaju u svojim ubeđenjima i idejama i to mogu da razumem. Pre više od dvadeset godina jedna pevaljka upravo pristigla na državnu televiziju sa Ibarske magistrale je izjavila: „Škola je za one koji ne umeju da se snađu u životu“. Danas se ta ideja odomaćila, a prosvetni radnici su postali oni koji ometaju učenike koji su došli u školu da uzmu svedočanstva sa visokim ocenama i diplome. Zato su počeli da se otvaraju fakulteti čija imena više liče na nazive supermarketa i sportskih saveza nego na nazive obrazovnih institucija, a uskoro će se to dogoditi i sa srednjim školama. U škole se dakle, ne dolazi po znanje, već po ocene.

Naravno, pomislićete, normalno je da se u škole dolazi radi znanja. Grešite! U škole se dolazilo po znanje do kraja prve polovine dvadesetog veka. Danas škole treba da kod učenika razvijaju veštine, kreativnost, društvenost, slobodu mišljenja, empatiju. Škole danas moraju da deluju svim svojim snagama kao zdrava zajednica koja u saradnji sa državom, lokalnom samoupravom, učenicima i roditeljima ojačava učenike u svakom pogledu.

Nije nezdrav odnos prema obrazovanju nastao pre deset ili dvadeset godina. Kult nepismenosti u Srbiji razvija se vekovima. Naši najobrazovaniji sunarodnici su bili ili progonjeni ili su sami napustili Srbiju. Dositej je u Srbiji proveo četiri godine (i dan danas ga pominju kao „kugu koju treba iskoreniti“), Vuk je uglavnom živeo u Beču, Tesla je izdržao trideset šest sati, Milankovićev kalendar kao izmenjen julijanski kalendar prihvatila je većina pravoslavnih crkava, ali ne srpska. Imena ovih naučnika znamo, imena progonitelja su nestala... Komunistička ideja „dobrih partijskih drugara“ samo je stigla na plodno tle, pa je omogućila svršenom mašinbravaru i nesvršenom agronomu da postanu članovi Srpske akadekmije nauka i umetnosti. U ovom ludilu se izgubila veza sa realnošću – potomci „partijsko-drugarske“ elite počeli su da umišljaju kako su zaista veliki intelektualci. Lažovi su počeli da veruju u svoje laži, naravno zahvaljujući onima koji su odlučili da im veruju, jer prijatno je imati elitu blizu sebe koja deli tvoje ideje – posebno ako su fašističke. Umišljeni intelektualci poveli su umišljenu naciju. Kuda? Pokušajte sami da se setite kuda mogu da stignu, a ako ne možete prisetite se sjajne Domanovićeve pripovetke „Vođa“ (hmmm, naslov ove pripovetke na nemačkom je „Firer“). Nije Domanović bio toliko genijalan koliko se mi ne menjamo...

Obrazovanje nije ni jednostavno ni lako, a ponajmanje je vredno uverenje o obrazovanju. Zamislite da su vam dali uverenje o završenom alpinističkom kursu koji niste pohađali. Da li biste se usudili da se penjete po vertikalnoj steni? Poslušajte me sada: neka se alpinisti sa lažnim uverenjima penju po toj steni i čekajte. Ne gubite u tom čekanju vreme, učite se alplinizmu, vežbajte makar i ne dobili nikakav sertifikat. Posle izvesnog vremena popećete se tamo gde lažnjaci pokušavaju. Ne brinite za njih, neće biti njihovih leševa oko stena, samo vrhunski alpinisti ginu od pada sa velike visine. Lažnjaci nemaju odakle da padnu. Videćete ih kako komično skakuću oko dna stene sa čijeg vrha ćete im se smejati...

Dakle, ne bojte se obrazovanja. Obrazujte se, onda nećete morati da se snalazite u životu. Obrazovanje je snaga, snalažljivost je iluzija. Iluzija je efektna, ali ne traje i lažna je. Otkriću vam tajnu uspeha u tri reči: rad, upornost i vera. Šta ste očekivali? Tarot karte? Kristalne kugle? Leteće ćilime? Partijske knjižice? Čarobne lampe?

... Више

 

У другој половини двадесетог века почело се са увођењем различитих метода у настави, а све са циљем да се класични облик наставе , познат као ex     catedra, замени учењем где наставници на часу немају више искључиво главну улогу, већ се та улога све више преноси на ученика. Од учења у паровима, индивидуалног учења, учења откривањем, стигло се до пројектног метода који је касније прерастао у наставни облик, назван пројектна настава.

Шта је заправо пројектна настава?

То је она настава која у први план поставља ученика, он је све више самосталан, подстиче се његово размишљање, истраживање, закључивање.

Каква је улога наставника у овој настави, је ли он само неми посматрач? Не, он није посматрач, већ је модератор; он помаже, храбри, усмерава, али не намеће решења. Решења ће кроз истраживања донети ученици.

Улога наставника се променила у процесу савремене наставе. Он је путовођа ученицима који су од пасивних учесника у настави(или делимично активних), постали главни актери у процесу учења. 

 Пројектна настава је постала популарна због тога што настава кроз њу најбоље везује учење и живот. У њеној основи је пројекат који се поставља, истражује, презентују резултати. Пројектна настава има доста сличности са другим облицима наставе.

У науци, а ни у пракси није увек лако уочити и разграничити разлике између проблемске и пројектне наставе. На сличан начин су дефинисани циљеви, одабир теме, и у једној и у другој настави се истражује.

Каква је онда разлика између ова два, тако блиска, облика наставе?

Разлика је, ипак, велика.

Док код проблемске наставе ученици добијају већ постављен потпуни проблем и треба да га реше уз постављање различитих хипотеза, њиховог одабира и одбацивања док се не дође до правог решења, дотле се код пројектне наставе пред ученике ставља задатак да сами, у тиму, планирају и израђују пројекат. Циљ код проблемске наставе је да оспособи ученике да реше задати проблем, а код пројектне наставе је циљ да оспособе ученике да организују и воде пројекат. Код пројектне наставе је унапред утврђена процедура која треба да се поштује(логички редослед).

Пројектна настава је, значи, виши и захтевнији, нарочито мисаони, облик наставе. У њему наставник има много мање уплива у радтимова, ученици су главни носиоци посла.

Теоретичари се слажу у једном: приликом увођења ученика у проблемску, пројектну и истраживачку наставу, треба увек полазити од њихових „чистих облика“ како би ученици уочили разлику. Зашто се то потенцира? Из разлога што се ова три облика наставе у пракси узајамно преплићу.

Пројекат се увек, већ је речено, одвија по етапама, а оне су:

1.      Избор теме и формулисање циља задатка,

2.      Подела теме на подтеме и формулисање циљева за сваку подтему,

3.      Формирање група/тимова и подела задужења,

4.      Припремање материјала за истраживачки рад,

5.      Утврђивање рока за завршетак пројектне активности и договор око презентације резултата,

6.      Разрада пројекта, истраживање,

7.      Обједињавање резултата мањих група/тимова,

8.      Презентација и

9.      Рефлексија.

Код  пројектне наставе нас више интересује улога и активности ученика у овим процесима, а много мање улога наставника. Нас, другим речима, интересује шта ученик добија овом наставом када се она ставља на пиједестал најпожељнијег облика(наставе) у 21. веку, или бар његовом почетку.

Већ код прве етапе, избора теме и формулисања циља, увиђамо да сви, или већина ученика узима учешће, активна је у одабиру теме; проблем  око задатака укључује све ученике у напоран мисаони процес.

У другој етапи су ученици још активнији јер су се и они неактивни, сада активирали, па сваки ученик има шансу да даје свој предлог, да дели пројекат на подтеме, одређује и њихове циљеве.

Код треће етапе сви ученици се укључују у неки од тимова, деле и добијају улоге око израде задатка. Слабији ученици су схватили да нису на маргини наставног процеса, ово је њихов велики стимуланс јер су и они добили неки задатак; наравно, према моћима и предзнању. Свака група поставља себи питања која треба истражити: шта, како истражити, који су материјали неопходни за истраживање, који се резултат очекује од пројекта.

У четвртој етапи се ученици труде да пронађу материјал за истраживачки рад. Једни ученици прихватају да раде на терену, други да раде анкету, трећи да бирају литературу на нету или библиотеци, архиву, и тд. Прихватање туђег мишљења је код ученика увелико прихваћено као модел рада.

Код пете етапе око одређивања рока за пројектне активности ученици схватају да сви не могу радити истим темпом; морају да се ускладе око времена како би и они слабији (ученици) добили шансу, код њих треба да нестане осећај да су незналице. Сви увиђају и стичу искуство за колико се приближно времена може који посао урадити.

У шестој, истраживачкој и најинтересантнијојетапи пројекта, свако ради одабрани посао: сви ученици прикупљају информације по већ утврђеним задацима из четврте етапе, селектују их, одбацују, остале уграђују у пројекат, изводе закључке. Социјализација је сада добра. Радост успеха се осећа, свако је срећан у тиму.

Када су ученици прикупили информације следи обједињавање резултата свих група/тимова.То је седма етапа. Усаглашавају се резултати према главној теми и процењује се валидност, исправност свих прикупљених информација, сами процењују своје странпутице, оцењују колико је нешто било добро, а колико не. Ово је директна припрема ученика за живот и будући рад: они схватају да морају непристрасно и са образложењима да процењују и свој и рад друга из тима. Ово је уједно и припрема ученика за академски ниво јер ће на студијама бити без потпуног надзора професора.  Када користе литературу они науче да је обавеза да наведу изворе информација, па било да је то писани или електронски извор.[1]

Следи осма етапа која се састоји из презентације. Како ће се она извести зависи од креативности и маште ученика; треба им пустити да бирају. Могу то бити зидне новине, филм, представа, пауерпоинт презентација, мањи каталог, дискусија са публиком.

И последња, девета етапа или рефлексија, служи преиспитивању, анализи и вредновању пројекта, па затим, који су били пропусти и грешке током рада на пројекту, како су тимови функционисали, јесу ли ученици склони истицању ометали своје другове, како су се несугласице превазилазиле, јели им било досадно или не током рада, а све у циљу да се приликом израде будућег пројекта не понављају исте грешке. И најважније, шта су , радећи, научили. Рефлексија се најчешће организује у облику округлог стола.

У традиционалном начину учења, повезаност сличних тема у различитим наставним областима била је неповезана. [2]У пројектној настави је чест случај да се овакве области интердисциплинарно проучавају. Да ли се тиме нешто постиже? Свакако. Пре свега је велика уштеда у времену. Као друга добит је избацивање устаљених стереотипа. Избећи ће се устаљено мишљење да је један наставни предмет важнији и тежи од другога, а други мање тежак и небитан. Код пројектне наставе, у интердисциплинарном пројекту, нико није неважан, сви су предмети и тешки и важни, тј. не тако тешки, али важни.

Наставницима почетницима се не препоручује да у току својег почетничког рада почињу одмах са оваквом наставом из разлога што могу изгубити контролу над часом, јер у овој настави не може да влада беспрекорна тишина.

И када смо овако детаљно истакли многе добробити пројектне наставе, да погледамо које су њене мане.

Приликом поделе и израде задатака може се десити да ученици не сагледавају целину теме, проблема, задатка. Остаће им целина распарчана, саставити је не могу.

Такође, у доношењу процене о успешности урађеног задатка, извођења закључака, лошији ђаци не могу имати активну улогу.

Може се десити да пројекат не буде доведен до циља. То се догађа из више разлога(нпр. прекратког времена), а нарочито ако је тема претешка за ученике, па је до циља тешко доћи.

Када сумирамо позитивне резултате према негативним које пружа пројектна настава, долазимо до закључка да је она фаворит у односу на традиционалну наставу.

Можемо ли онда дозволити да традиционална настава оде у историју, а пројектна настава заузме водеће место у образовању?

А можемо ли ову релативно савремену новину одбацити као обичну новотарију?

Не можемо процес наставе свести на традиционалне методе, нити може традиционална настава устукнути пред пројектном наставом.

Права настава је она која користи читаву палету наставних метода; тек је тада, у зависности од материје, одговорила својој улози у образовању.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[1]За сваки навод у пројекту обавезно се, обично испод текста, у тзв. фусноти, ређе на крају текста, наводе извори са потпуним библиографским подацима, страна са које је цитат узет.

[2]Романтизам се, на пример, изучавао засебно, без додирних тачака у настави књижевности, у музичкој и  ликовној култури.

         Завод за унапређивање образовања и васпитања и Мајкрософт су у периоду 27. децембра 2011. до 24. јануара 2012. организовали 3 видео-конференције за подршку ауторима радова на конкурсу „Креативна школа 2011/2012“, на којима су наставници добили савете о изради радова од представника Завода за унапређивање образовања и васпитања, Мајкрософта и својих колега који су већ учествовали и победили на досадашњим конкурсима. (погледајте снимке видео конференција ОВДЕ). Пошто сам била активни учесник на све три конференције, то ме обавезало, поред радозналости и жеља,  да се пријавим на КОНКУРС. Тада су наступили проблеми око избора сарадника за тим, а посебно око избора теме. Проучила сам какав рад треба да буде и које критеријуме треба да задовољи и закључила сам да је најбоље да омогућим ученицима да буду активни учесници у изради пројекта.  Изабрала сам тему која одговара по свим тим критеријумима: "Пивот табеле у Excel - у", а то је у ствари техника која замењује сложене формуле са неколико корака помоћу чаробњака. Пошто су захтеви конкурса такви да се испоштује више критеријума, избор сарадника је био врло тежак јер су неке колеге одустале при сазнању колико је тежак пројекат. Тако сам изабрала колегиницу Валентину  Пузовић  из Ужица као стручног сарадника у тиму, а из Основне школе у Лајковцу педагога Ивану Костић због искуства које има у раду на овим пројектима.

         Као вођа тима знала сам да скоро све морам да осмислим. Идеје су долазиле свакодневно, али сам прво направила план рада: шта треба да припремим за ученике, када и како то са њима да обрадим и како све то да упакујем у једну презентацију, по захтевима конкурса. Одмах сам на школском Moodle систему (http://sskolala.edu.rs/moodle/) отворила курс: "Пивот табеле у Excel - у", коме можете приступити у улози: gost и погледати како смо радили пројекат. Све што је постављено на том курсу и што је урађено са ученицима задовољава строге захтеве конкурса и главну тему: "Критичко мишљење". Дешавања у учионици су била посебна, деца су са задовољством учествовала у изради пројекта. Имали смо и поделу у групе, мултимедијалну израду докумената,  анкету, домаће задатке,истраживачки рад, решавање укрштенице и квиза, учешће на форумима, решавање тестова и друго. Подела задатка међу ученицима је била одлична јер су према својим склонистима изабрали "сниматеља и фотографа"  Жилета и Ђорђа, носиоце задатка: Љиљу, Нору и Андреју а остало су равноправно поделили. Све што смо урадили заједно или појединачно било је подвргнуто анализи да ли је добро, да ли задовољава све критеријуме, треба ли нешто променити и слично. Посебно су занимљиви коментари са форума где су ученици писали како могу да примене то што су научили на курсу. Тако је нпр. Андреја написала да је помогла тати да реши неке задатке на послу употребом пивот табела. Ученици су на занимљив начин савладали тешку  тему. Стекли су прво искуство у изради пројекта и заинтересовали су се за овакав начин рада. 

          Мени је рад на овом пројекту много значио. Научила са да руководим тимом, да делим послове, да слушам друге, да их саветујем и исправљам, а и они мене,  да поштујем правила и рокове, да планирам до детаља шта треба радити и које технике треба применити,  да примењујем савремене методе у раду. Стекла сам велико знање, тражећи материјале на Интернету и у размени са члановима тима, а и од ђака. Оно што је најважније, ученицима сам показала да се може учити другачије уз пуно поверење и поштовање.

                                       Сада са нестрпљењем очекујемо резултате конкурса.  

                                                  

Сећам се своје запањености када сам 1990. године у септембру почела да радим. Моја професорка српског језика и књижевности, тада већ пред пензијом, из најбоље намере да ми умањи почетничку трему изговори реченицу: ''Не секирај се, ускоро ћеш да прођеш анализу сваког дела и онда си мирна до пензије.'' Та генерација наставника заиста је овако и радила. Колико се свет променио од тада? Данашњи просветни радници можда не желе да схвате, али као да није прошло двадесетак година него 120 година. Ако се не прилагодимо времену и деци овог времена ми смо диносауруси који деци само сметају.
Пројектна настава је један од термина који се, с добрим аргументима, уврежио као један од одговора на питање шта да ради у учионици данас просветни диносаурус из шездесет и неке. Наставник је раније био интелектуални ауторитет. Данас је непотребно да ученика бомбардујемо информацијама које може да гуглује и то не мрдајући са столице. Добра страна пројектне наставе јесте да се учење изместило из бубалачке позиције меморисања у активну позицију трагаоца за одговорима. Когнитивне способности детета се развијају сада кад су у најбољој форми. Они се у тинејџерским годинама уче да не застану пред проблемом, уче се у пракси идеји да проблеми постоје да би се решавали. Наставник више није (само) особа која неку област зна и стално показује да су ученици у односу на њега инфериорни у количини знања. Сада је то особа која свој ауторитет показује у сналажењу у веома различитим ситуацијама, јер ниједна група ученика не ради исто, са истим интересовањем, истим ресурсима, истим жаром и истим заблудама. Добро је што садашњи приправници никако неће постати диносауруси који годинама користе исте наставне ''припреме'' писане руком у време кад их је потерао просветни саветник.
Добра страна пројектне наставе јесте и могућност да се свако дете у оваквом раду нађе, отвори, докаже, истакне. Нека буде у том раду врлудања, заблуда, нека буде празног хода, нека буде несугласица у вршњачким одмеравањима, то није мана, то је врлина групног рада. То је симулација живота. То је интелектуални инкубатор за инетелектуалну недоношчад која ће проходати у стварним животним изазовима од љубавног односа до писања семинарског рада на факултету. Ако је наставник добронамеран, ако не ради овим методом реда ради него заиста са жељом да проба па шта буде, тада ће бити и резултата. Неки наставници се боје неуспеха, боје се да не испадну смешни и неспретни пред ђацима, али зар то није чар рада са младима? Кад сам почињала да радим са пројектором са новог нетбука покривала сам екран папиром да деца не преписују наредну реченицу, да се концентришу на оно што говоримо. Наравно, све се на зиду видело јер нисам покрила - пројектор! Мени је и данас смешно како сам била глупа, па шта? Уосталом, то сада то помињем ја а не они.
Јесте ова врста наставе захтевнија за наставнике, али је лековита за највећу бољку традиционалне школе - досаду. Дајте деци задатак и нема бежања са часа. Активно учење је једино право учење 21. века. И за традиционалну наставу деца истражују ресурсе који су им доступни и како знају и умеју. Зар онда није боље да то буде под менторским руковођењем наставника који је корак испред њих, па да уче да критички сагледавају све и свја на интернету? За то им заиста треба помоћ, а они нама нека помажу у техничком делу. Највише сам научила о претраживачима и разним платформама од ђака.
Видим да колеге као ману пројектне наставе виде немогућност да се она изводи у редовној настави и да је тешко усагласити је са нашим плановима и прогламима. Јесте тешко, али то није мана пројектне наставе него планова и организације часова. Ако се, рецимо, месец дана раније припреми и организује пројекат ''Рецепција 'Ане Карењине' мојих родитеља и мене'' зашто се то не би уклопило у редовну наставу? Мана је само инертност, лењост и НЕЗНАЊЕ наставника. Не треба да се извлачимо на грозан списак лектире, него да од тог лимуна направимо лимунаду и то по ''вкусу'' садашњих ученика.
Један недостатак пројектне наставе јесте у брзини / спорости реализације пројекта. Пројекат треба доообро осмислити и планирати, а усаглашавање времена није мала препрека. Гимназијалци скоро сваки дан имају 7 часова. Економисање временом треба сви бизнисмени овог света да уче од њих. Они су мајстори тријаже шта је важно за неког наставника а шта је неважно.
Мана пројектне наставе, да закључим, није у овом систему организовања наставе него у нама - непресушном извору изговора. Такође, директори који своју инфериорност показују не допуштајући новине јер ће се тако показати ''да је цар го'', припадају у одредницу ''против'' пројектне наставе, јер је заиста тешко борити се у колективу где се ентузијасти часте погрдним именима. Лоша страна јесте и у томе што, рецимо, усамљени јуноша који у својој школи нема подршку, нема коме да се обрати од ни у школској управи. Част изузецима, али што се тамо намножило диносауруса... Зато смо ми просветни радници гладни добрих семинара на којима налазимо мрвице одговора на питање како да нас не прекрије мемла, паучина, рузмарин и шаш.