Блог metodicar

И постао сам педагошки саветник. Период честитања и разговора о томе је прошао и мој школски живот се наставио без разлике у односу на оно што је био. Ипак је разлика то што сада могу да се похвалим још једном титулом, што је за нарциса какав јесам сасвим довољна сатисфакција. :) Углавном, сачекао сам да прође неко време, како би искуство о коме пишем било утолико објективније.

Најискреније, да сам се ја питао, прве кораке бих предузео ко зна када. Колеге су биле те које су ме мотивисале, знајући шта и колико радим. С обзиром да сам давно научио да чувам све оно што радим, код куће сам већ имао позамашну документацију коју је сада требало „претрести“. То би био мој први савет - да чувате документацију о сопственим постигнућима, јер верујте ми, требаће вам и то прилично тога. :)


Нисам убеђен да ћу у скорије време конкурисати за следеће звање, али сам себи оставио ту могућност једноставним калкулисањем. Наиме, најпре сам бирао оне ставке које потичу од пре пет година, а све ређе оне које су све новијег датума. Све сам поређао у одвојене кошуљице, тако да је постојала кошуљица за А1, А2 и тако редом, а свима њима је претходила кошуљица са предусловима, како сам их назвао (члан 16 у Правилнику). То није био лак задатак, јер рецимо, треба да документујете да постижете натпросечан степен остварености васпитно-образовног рада или да поседујете одређен ниво познавања енглеског језика и информатике. За ова друга два приложио сам сертификат са курса енглеског језика који сам једном похађао и диплому добијену на конкурсу „Дигитални час“.

Процедура која следи није превише компликована. Најпре сам се обратио директору који ми је био заиста права подршка. Није овлаш погледао документа, већ врло детаљно и дао ми је конструктивне савете. Рецимо, да уз опсервације са мојих огледних часова, а које су писали што педагог, што руководиоци стручних већа, приложим и припреме (које су онда оверили у школи). Директор је документа проследио руководиоцу мог стручног већа и он је направио извештај, коме је додао и ставке из моје радне биографије. Ако је погледате, видећете да ту има прилично тога, тако да је Наставничко веће, које је уследило, било, по причи мојих колега (био сам службено одсутан), веома забавно. Колега се наводно знојио док је читао, па су му доносили воду, а на крају су се размишљали да ли да гласају. :) Шта да кажем, имам сјајан колектив.

Извештај је сасвим добро прошао и на Савету родитеља. Додуше, након тог састанка, пришла ми је тадашња председница Савета и рекла: „Честитам. Заиста импресивно, ако је истинито.“ Но, родитељима је и иначе званично дозвољено да се понашају како желе и да се исто тако опходе према нама, те се мислим да би и било чудно да је коментар био пристојан. И не, не предајем њеном детету, тако да разлога за неко евентуално „наплаћивање рачуна“ није било. :) Углавном, родитељи су одобрили и пошли смо даље.

Фасцикла је однесена на писарницу у зграду Министарства и остало ми је било да чекам. Заправо и зачудо, нисам чекао превише дуго. Двоје саветника су ме посетили једном у првом и други пут у другом полугодишту. Први пут сам радио као помоћник директора, а други пут у настави, те су имали прилике и да виде како држим часове. Тај цео дан сам имао практично само шести разред и ролао сам исту лекцију и верујем да су се заморили (што би клинци рекли, сморили), али то нису показали. На почетку ми је било непријатно, али сам брзо савладао почетну трему и радио (заиста) као и увек. Хоћу рећи, без икаквих шминкања, допуна и било чега што би их фасцинирало.

Имао сам предавање о рибама (карактеристике, односно прилагођености воденом начину живота) уз унапред припремљену презентацију, са тим да сам стално нешто запиткивао децу. Показало се да су хиперактивно учествовали (у појединим случајевима у правом смислу те речи :)) и да су показали завидно знање. Без лажне скромности, то сам некако и очекивао, јер знам да радим добро, а и испоставило се добро, јер ми је то био велики плус.

Просветни саветници су били сасвим коректни, професионални и љубазни. Не могу да кажем ништа лоше, напротив. Обавили смо разговоре, што о мом послу као наставника, што о овом другом, „помоћничком“. У овом другом случају проверавали су да ли сам посећивао часове и шта ми је важно приликом опсервације, а у овом првом, колико користим технологију у настави, шта радим у ваннаставним активностима, у којим сам пројектима, које вештине користим при томе и у којој мери ми помажу (као што је познавање енглеског језика, на пример) итд. Најтеже питање ми је било да наведем своје три добре и три лоше стране. :)

Нека питања су ми указивала да су добро припремљени баш за разговор са мном, што ме јесте збунило. Касније сам дознао да су разговарали са ђацима, мада нисам видео када је то било. На срећу, деца су ме нахвалила, а изгледа и колеге, секретар школе и директор, са којима су такође причали.

Велику пажњу су посветли и оценама, а на увид сам дао и свеске у којима водим оцене за ђаке. Од документације су ми тражили и припрему за тај час, годишње и месечне планове, планове ваннаставних активности, нацрте/извештаје пројеката, као и документа која сам правио за потребе установе, а у оквиру посла помоћника директора (рецимо документ о стручном усавршавању унутар установе, о чему сам на овом блогу писао).

Све у свему, искуство уопште није било непријатно, иако и наравно, никад није свеједно ма ко год вам дошао на час. Врло брзо је пристигло и позитивно мишљење, те и решење, тако да прича има срећан крај. :) Надам се да сам овим текстом пружио неку врсту подршке колегама које се двоуме да ли да учине исто, а свакако ми овде у коментарима можете поставити питања на која ћу одговорити или ћу се макар трудити да то учиним.
Дуго сам, хајде да кажем маштао, да покренем рубрику под називом „Из пера једног наставника“ у којој не бих био ни иновативни наставник, ни предусретљиви колега, као у блоговима које водим, него ја - ја, као Дејан или Методичар и где бих својим резоном, карактером и стилом посматрао дешавања око себе. Коначно ми се испунила жеља, баш овде на овом месту, мада би рубрика требало да се зове „Из пера једног помоћника“, јер сам од недавно променио радно место и сада сам помоћник директора. :)

И наравно, септембар је негде при средини, а ја сам се већ нагледао и наслушао којечега и почео озбиљно да бринем проблеме о којима нисам раније мислио, а да се не лажемо, неке од њих нисам могао ни да замислим. Данас сам се, рецимо, борио са два проблема. Један је озбиљно помањкање имунитета које безуспешно лечим већ данима, а други је, како га сам назвах, интерно стручно усавршавање.

Оно што сам претпоставио је да ће ово усавршавање, а које изискује 44 сата, наићи на бурне реакције мојих колега. Уосталом, мишљења о семинарима (још до стручних скупова нисмо ни дошли) су, најблаже речено, веома лоша. И сада се ових 44 сата појавише ниодкуда, а школа мора, како зна и уме, да их обезбеди.

На срећу, интернет је чудо, па смо пронашли примере како су то други урадили и био нам је потребан дан и још мало више (педагогу и мени), да се консултујемо са оном која зна, да се изразговарамо, погледамо све материјале које смо пронашли, извагамо бодовни систем и откуцамо. Ево шта смо одрадили:




Не кажем ја да је ово наше „чедо“ савршено, али то и није важно, јер то и тако није ни регистровано као проблем. А шта јесте?

Најпре да вам кажем да сам немало изненађен када сам увидео да су примедбе на све ово имали управо наставници који заиста раде у мојој школи и то много. Хајде да будемо искрени. Не радимо сви исто и у школама можете пронаћи праве екстреме; оне чији је ентузијазам задивљујући и чији је рад поштовања вредан и оне који толико не раде, толико их не занима и толико осуђују туђи рад, да је њихов безобразлук достигао уметнички ниво. И док ја само могу да претпоставим како ће моје поједине колеге из школе достићи и двадесет и пети бод (44 је већ сфера научне-фантастике), моје вредне колеге су се буниле и то око најмање битних ствари.

Једна од њих је била да ли тих 44 сата улази или не улази у четрдесточасовну радну недељу. Мислим да је закон ту (макар) јасан. Довољно је прочитати четири речи којима почиње наш документ, а што је преписано из Правилника. А и проверили смо (педагог и ја). И да нисмо и да није, какве, бре, везе има? Да ли је у склопу тих четрдесет сати или није или је у склопу годишњег одмора, потпуно је свеједно. У Правилнику пише, Правилник је подзаконски акт и обавезује нас. Ти сати морају да се одраде.

Друга (велика) замерка је наново у вези са тим несрећним четрдесеточасовним радним временом. Почећу да верујем да нама, наставницима, заиста треба увести нормално, осмочасовно радно време и пресећи тај светски бол. :) Дакле, моје колеге су се питале како то да су они задужени са 0,5 часова недељно стручног усавршавања, а морају да одраде чак 68 сати? Заиста, математика не ваља.

Хајдемо другачије. Како то, сада се питам ја, да су исте те колеге задужене са по једним часом недељно да раде у стручним већима, а по плановима тек једном месечно (а некада и у два) имају састанке? Према Плану, они ће на годишњем нивоу одрадити десет сати, а требало би 36. Математика наново не ваља, али овог пута, то нико није приметио. :) Срећом, предвидели смо да се у оних 44 сати рачуна и рад у оквиру тих већа, јер то јесте то.

И док сам преживљавао праве сапунске опере (верујте ми на реч, било је и тога), некако нам је свима промакла суштина. Шта је, по мом мишљењу, суштина?

Па рецимо, као што сам наговестио, ово бодовање (које заправо није бодовање) је леп начин да се радници мало удаље од нерадника, као и добри наставници са бројним ангажовањима, од оних лошијих. Ово је и начин да се нерадни и лоши наставници мало више потруде. Ипак, најважније је да је коначно дат легитимитет размени искустава између наставника, учењу, које је по мом мишљењу, драгоценије од сваког семинара. Видети колегу на делу, како приказује методе рада, наставно средство, даје идеје и пита за савет, незаменљиво је искуство.

Наместо закључка, желео бих да евалуирам овај свој текст. Уосталом, то је идеалан начин да се у настави оконча било који процес, зар не? Текст је, као и сваки мој други текст, просечан (на „газду“), подношљиво писмен и искрен. Не кажем да текстови са мојих блогова то нису, али су напросто - у функцији. :) Овај је мој, аутентичан и пријао ми је. Надам се да ће и вама. :)