Кориснички блогови

,,Способност за рад у тиму и вештина пројектног планирања захтеви су које пред појединца ставља савремено друштво. Школа је дужна да одговори на те захтеве, а један од начина за то је примена пројектне наставе у раду с ученицима и пројектни приступ у планирању школског развоја и свих школских активности.

(Весна Гошовић)

 

Почињем овај есеј цитирајући предавача ове лекције. Зашто? Зато што је та реченица прво размишљање које о пројектној настави имам. Нисам радила ни један пројекат до сада, а у настави не користим нешто што смем тако слободно да назовем ,,пројектна настава“!

Оно што, међутим, радим од када сам први пут узела црвени (тада је био црвене боје) дневник у руке и ушла у разред, јесте да желим да моја настава буде све само не оно што зовемо ,,класична школа“. Тако сам у ставовима Џона Дјуиа, који се залаже за  практичну наставу уместо књишке, активност ученика на практичним радовима уместо преношења знања, наставника сарадника и саветника уместо наставника предавача, видела своја свакодневна настојања.

Почело је покушајем, невештим, да следим рад своје професорке српског језика из средње школе, која је тражила анализу дела као расправу једнаких у ,,кругу знања“, како га зовем. Током анализе седимо у једном великом кругу и разговарамо о проблемима у делу. Чинило ми се да деца не раде то с оним жаром који сам ја имала док сам била средњошколац, да такав метод нема неког посебног ефекта, да нисам успела…

Након седам година отишла сам из средње школе у основну и заборавила на ту ,,децу“, али они нису заборавили мене! После десетак година једна бивша ученица доводи дете које ће уписати у први разред моје школе. Дакле, речи: ,,Ви сте ме отворили, због Вас сам сада оваква причалица!“, за мене су биле више него било која похвала. Сетила се тих расправа, мојих подстицаја да искажу своје мишљење, настојања да им, иако су трговци (трогодишњи смер) дам полет да наставе даље, да не посустану!

Многе од Килпатрикових  врста пројеката, примењујемо у настави без свести да је то неко означио као посебну ,,врсту пројеката“!!! То је добро, такав рад остварује циљ - оспособљава  ученика да самостално решава проблеме, а самим тим и да се боље сналази у даљем школовању и животу.

Када уђем у скромну (због лоше материјалне ситуације школе – кривац ДИРЕКТОР!!!!) канцеларију моје педагогице, и пријатељице, Олге, са зида ме посматрају ове речи (поред многих других): ,, Реци ми, заборавићу. Научи ме, запамтићу. Укључи ме – научићу!“ У тим речима видим пројектну наставу. Тако је доживљавам!

Расправа тражи од мене да говорим и против пројектне наставе. Има и тога! Читајући ову лекцију, мада мање од прошлог изборног задатка, ово ми се чинило ипак као далека реалност. Све је то могуће у мањој мери, на неким часовима, у оквиру неке секције или додатне наставе, али…….

Нисам грешком ставила онолико тачкица! Да ли ви знате (мислим да знате, јер то није усамљени, на жалост, пример) да ја у школи морам да питам директорку да ми одобри копирање материјала за децу на папиру који сам сама купила! Када дођем за пуњач за фломастер следи питање: ,,Зар ти толико пишеш?“ Учионицу наћи за ваннаствну активност – боље одмах кренути у паркић који је у близини. Имамо пројектор (ако се то тако зове), а када сам питала могу ли га користити за Књижевну олимпијаду, следи питање: ,,Нема проблема, али морам да донесем лаптоп од куће!“ (школски лаптоп) Наравно, како имам свој рачунар, купићу некако и тај пројектор, па нећу мољакати. Када смо правили три везане представе у позоришту за Дан школе тражила сам освежење за децу – сокић и кексић. Деца су се освежила оним што сам сама донела.

Све то изазива огорченост. Могуће је да је таквим људима то и циљ – да нас изазову како бисмо се повукли и били сличнији њима.

У нашој школи је колегиница покренула пројекат осликавања кравата. Добили смо донацију у виду белих кравата и специјалних боја за њихово осликавање. Сви су се покренули (мислим, они ,,прави“), деца су била одушевљена, сликали су сви – ко зна и ко не зна, ко је талентован и ко није. Сликала сам и ја! 

Имали смо идеју да ђачки парламент поклони парламентарцима (оним ,,великим“ што седе у нашем Парламенту!?) кравате, а они нама по једну дневницу за обнову школе после земљотреса. Знате ли ко се одазвао?! Уједињени региони и Пупс!!! Наравно, ништа од тога! Та дивна, уметничка дела стоје, а интересовање за пројекат је нестало! Нећу ово више коментарисати.

Јасно је да је пројекат комплексан начин планирања, организације посла,  финансирања, реализације, методологије рада и вредновања. То није нешто што зависи од једне особе, тачније – није нешто што ја, као јединка у колективу, могу да урадим сама и до краја. Могу да дам подстицај, али без оних који би се у то укључили, све ,,пада у воду“. У сваком случају, драго ми је што сам начинила прве кораке ка оваквом раду учећи од вас шта је то пројектна настава. За све што радим волим да се прво добро поткујем теоретски, а онда пракса буде ,,лаганица“!

Ана Милуновић апр. 26 '12 · Оцени: 5 · Коментари: 4


За и против пројектне наставе

 

Дефиниције пројектне наставе су бројне, а неке од њих су:

„Најсложенији облик практичног смисаоног и интензивног стицања знања из целовитих делатности, односно из проблемских целина и области сазнања, представљања, трансфера и презентовања, употребе и примене конкретног знања. Захтеви ове наставе су најбрже и најефикасније постизање циљева, као и разрађених критеријума за вредновање резултата коначних циљева наставе кроз њихову конкретизацију у решавању проблема“. (Весна Кнежевић, 2007). „Пројектна настава је модел организован око пројекта. Пројекат је комплексан задатак заснован на изазовном и интересантном питању или проблему, који тражи од ученика да постави истраживање, истражи, реши проблем кроз дужи временски период и донесе коначни продукт који се јавно презентује.“(Џон В. Томас 2000.)

„Пројекат је метода решавања проблема која уводи ученике у истраживање и проналажење, као и писмено или вербално обавештавање о истом.“

Пројекат је практична делатност, где се ставља акценат на задатак, који су планирала деца, и решавају деца, на природан начин.Користећи разна помоћна средства долазе до нивих искустава и ширих сазнања.(C. NelsoniL. Borsing)

Пројекат је посебан начин учења, где у центру стоји један задатак (проблем). Задатак није сано решавање или одговор, него откривање повезаности које постоје и у реалности за дати проблем. (KHortobagyi)

 

Аргументи за примену пројектне наставе су:

Акценат се ставља на ученика, извршена је демократизација образовања. Према ученику се одређује градиво, јер ученик сам бира теме и подтеме према интересовању.

Рад ученика је  самосталан и сарадничко-тимски, па је подстакнут на активно учење размишљањем, закључивањем, решавањем постављених проблема. Све ово ради развијања способности: опажања, опсивања, писменог и усменог изражавања.

Ученици, такође развијају организацијске и комуникацијске способности, јер су упућени једни на друге, као и на пројекат као целину.

Развија се отвореност према проблемским ситуацијама из живота, пројекти су често везани са ваншколским активностима. Ученици могу остварити друштвено признате успехе и покренути промене.

Ученици развијају критички однос и према свом и према туђем раду.

 

Аргументи због којих би требало размислити о примени ове врсте наставе би били:

Ученици уче углавном сами и уз властиту одговорност, што може довести до проблема и ученици морају бити оспособљени за овај процес уз  подршку наставника. Наставник опет мора бити оспособљен за ову врсту рада.

Групно-сараднички рад може бити проблем талентованим ученицима који „одскачу“ у својој средини. Ово за њих може бити успављујући фактор, па наставник мора на прави начин да прати и контролише ову врсту рада.

Када се ради о великим пројектима, који временски дуго да трају, ученици могу све своје снаге да усмере на њега, и да при том, у дугом периоду занемаре своје остале обавезе.

За наставника представља тешкоћу да испрати рад сваког ученика појединачно.

 

Закључујемо да је у савременом образовању пројектна настава важан облик и начин учења. Она није строго концентрисана на реализацију плана и програма, па је треба примењивати у одређеној мери, јер добру наставу карактерише промена наставних метода. Треба имати на уму, да и стална пројектна настава може постати досадна као и стална фронтална настава.

na sredstva dolaze do novih iskustava i širih saznanj
админ.
На мрежи сам отприлике једну деценију, али још увек највише користим имејл. Социјалне мреже не одбијам, штавише, оне најпопуларније опробам не само да бих "висила" на њима у складу с временом и променама које то време долази, него да бих их користила у раду, да га олакшам или убрзам. Већина социјалних мрежа ме одбија из неколико разлога, које ћу покушати да кратко дефинишем.

Глобалне социјалне мреже и "отпадање" на мрежи



Социјалне мреже саме по себи нису лоше, лоше је оно што корисници направе од њих. То ме је натерало да на Фејсбук више не залазим, јер мој ум не може да прихвати толику количину глупости и баналности, површности, неписмености и свега осталог што уз Фејс иде. При покушају да с ученицима користим Фејс у ваннаставним активностима само сам потврдила оно што сам претпостављала: не привлачи њих Фејс као алат или сервис, него то што тамо могу да "отпадају" до миле воље, нико ништа озбиљно не тражи од њих. Зато је сваки покушај садржаја озбиљнијег од договора за одлазак на концерт, преписивања домаћег и лајковања Ју-тјуб ресурса, пропадао. Нису спремни да размишљају и о чему што је на Фејсу јер су тамо дошли да не би размишљали. Врло лако препознају кад нешто, макар било на Фејсу, тражи од њих икакав ментални процес, и још лакше га се клоне.

*
Већина социјалних мрежа има или могућности или додатке за повећање функционалности. Тако на Фејсу можете направити групу, али искуство показује да се чланови само учлане у групу и ничим јој не доприносе. Твитер има своје додатке, који омогућавају штошта: хаштаг, одвајање у групе, качење обогаћених медија итд. На Твитеру, међутим, нема озбиљне размене мишљења ни искуства јер спада у микроблогинг и ограничава нас само на брзинско информисање, најчешће сведено на постављање линкова. Линкед-ин такође има своје групе и дискусије у оквиру њих, које, међутим, покрећу углавном реномиране компаније или фирме на одређене теме, и већ самим тим оне имају одређену озбиљност и сврховитост, ваљда. Не учествујем у тим дискусијама, мада сам се у неке групе пријавила.

*
Највећи проблем са социјалним мрежама је то што одузимају неочекивано много времена и тиме нас увлаче у параноидну ситуацију: све на интернету требало би да нам убрза и олакша рад, а ухватите себе како сте сатима проборавили да ништа паметно сазнали нисте, него само овлашно прегледали страшно много информација, разноразног квалитета, које нисте стигли ни да разврстате у својој глави. Ако пратите више од 20 активних људи на Твитеру, већ је потребно пар сати да проверите сваки линк који постављају. Шта раде они који прате стотине, заиста не знам. Вероватно само сакупљају број. Чему тај број?!
То је мањи проблем. Већи проблем јесте то што очас посла преваспитају код нас студиозност, разумно формулисање исказа, критичко мишљење и дух, студиозност, разложност, а почињу да васпитају површност, лењост мисли и духа, егзибиционизам...

*
Неоспорно је, ипак, да социјалне мреже имају и своје предности: трагом информација на њима можемо свашта сазнати, повезати се, напојити новим идејама. Потребно је само сачувати присебност и наоружати се одређеним индикаторима за потребно и непотребно, па користити само онолико да можемо да кажемо да јкористимо социјални  софтвер, а не да он користи нас.

*
Мора да је та поплава информација различитог карактера, од којих је највише оних што не служе ни чему, нагнала професионалце да размишљају о социјалном софтверу који ће повезати људе у неке врсте СИГ-ова (социјалних интересних група) по сличности или по истом послу. Тако су настале професионалне заједнице.

Професионалне заједнице

На сличан начин покушаћу да наведем основне разлоге зашто су професионалне заједнице као врста приватних социјалних мрежа повољније за предности које нам иначе доноси умрежавање и повезивање с људима истог посла или интересовања.

*
Мање и малобројније социјалне мреже одузимају нам мање времена јер су оне унапред оријентисане на одређене теме.

*
Мале мреже обично имају више могућности, па тако и ова мрежа. Ма колико по нечему личила на све друге или на Фејс, заправо је читава мала платформа чак и у бесплатној верзији: има и форум, и групе, и најаве догађаја, и профил, и могућност постављања и дељења линкова и обогаћених медија, и ћаскања у реалном времену...

*
Мале заједнице боље функционишу, чланови су активнији и чвршће повезани јер су њихови циљеви и интереси дефинисани. Већ самим оснивањем усмерени су на одређене теме. Већа су овлашћења чланова: свако од чланова администратор је или модератор покренутих група, форума у групи, и свако има могућност да добије овлашћења администратора / уредника / модератора за целу мрежу, те би требало да је и одговорност и осећај припадања тој заједници јачи.

*
Заједнице омогућавају (не гарантују је) истинску сарадњу и интеракцију, а не само обично експонирање и односе сведене на релацију пратилац-следбеник. У оквиру група чланови заиста могу да планирају и спроводе заједничке акције, деле важне и проверене ресурсе и референце, на форуму заиста могу да размене искуства и мишљења... Већ то заједницу приближава најпожељнијем облику размене међу професионалцима: трансферу знања.

*
Коначно, не и мање важно, рекла бих да у професионалним заједницама лик члана има лик човека: слика се обично не замењује илустрацијом; датум рођења и други подаци о запослењу, образовању и слично не измишљају се; међу "својима" тешко је градити лажни идентитет због допадљивости, самохвале или неког другог разлога, па смо у професионалним заједницама обично аутентични. У глобалним мрежама, пак, већ иконе мрежа показују да смо без лица, празне љуштуре, тзв. умрежени безимени.



За разоноду ево једног песничког виђења умрежености савременог човека:
View more documents from Славица Јурић


Странице: « 1 2 3