Лиценца стручног сарадника | Форум

админ.
Славица Јурић март 27 '12
Стручни сарадник сте (шта год то у школи било)? Закачило вас да полажете испит за дозволу за рад као стручни сарадник у школи. Како је то изгледало и осећате ли да сте сада "лиценцирани" више него пре испита?

У мом случају је од слања пријаве за испит за лиценцу до изласка на испит из педагошке групе предмета прошло 5, а до изласка на главни део испита - 6 година. Томе треба додати и чињеницу да сам три године пре пријављивања испита радила у различитим школама на одређено време, тако да нико није сматрао да баш њему пада у део да ме за испит уопште пријави, а мислим да ни законски није прецизирано шта се ради са нама који смо завршили општу књижевност у Београду, с обзиром на чињеницу да нас из Бироа за запошљавање упућују на конкурсе у просвети, а тамо наилазимо на Правилник о врсти стручне спреме у којем нашег звања нема, тако да понекад и деценијама радимо у просвети, а да никоме није јасно шта би с нама административно предузео. Из претходног се види да сам одлично прошла стекавши лиценцу само неколико месеци пошто ми је (и фактички) исплаћена прва јубиларна награда.

Педагошка група предмета је у правом смислу представљала новину у мом образовању и све време сам, иако сам самостално, наравно, управо из области психологије и педагогије највише учила током свог рада у школи, осећала да ми недостаје некаква формална потврда да сам савладала потребно градиво и стекла тражене компетенције. За спремање испита из психологије сам користила све приступачне приручнике препоручене на сајту Министарства просвете, а педагогију сам спремала из уџбеника Недељка Трнавца који уопште није наведен у препорученој литератури, али су испитна питања формирана према поднасловима ове књиге. Ова разлика у испитима се полаже у Министарству просвете и своди се на физичку иницијацију јер кандидати проведу понекад и пуно радно време затворени у ходницима Министарства које не смеју да напусте пре свршетка испита, што баш и није благотворно за концентрацију, нарочито кад је реч о пушачима и трудницама.

Стручни део испита се састоји из одбране есеја и полагања закона и педагошких ситуација у Министарству. Десетак дана пре испита на адресу школе стиже позив за полагање испита, тако да кандидат има времена да га одложи или да искористи седам плаћених радних дана за његово спремање. Под спремањем за испит се подразумева учење Закона о основама система образовања, Закона о основној школи (за нас из основних школа), а није згорег знати ни Закон о библиотечкој делатности, јер се у есеју сваки час на њега позивате, независно од теме коју добијете. Тему добијате један радни дан пре полагања (у мом случају је то био петак, тако да сам имала цео викенд за писање есеја). Теме су, скоро без изузетка, преузете са инструктивног семинара који се одржава у Народној библиотеци и није баш јасно какве везе имају са радом у школској библиотеци и његовим специфичностима. Моја тема је била "Типологија библиотека". Истина је да је Александра Вранеш инсистирала на конкретним примерима за одлике и функције школске библиотеке, али инсистирала је и на политици набавке у јавним библиотекама. Не видим због чега полажемо посебан испит за лиценцу за рад у школској библиотеци, независан од стручног испита за библиотекаре у осталим типовима библиотека, ако су нам испитна питања мање-више иста. Поље педагошког рада је систематски искључено из тема на које пишете есеј као најуже стручни део испита за лиценцу. Као пример за углед сам користила два рада колегиница које су успешно и с похвалама одбраниле есеј у ранијим роковима (послала ми их је Бранислава Максић, иначе задужена за помоћ члановима ДШБС-а - приправницима у вези са испитом за лиценцу). Одмах ми је упало у очи да ови кандидати нису писали никакве фусноте (имали су једно поподне за писање есеја). Ја сам своје ипак оставила испод текста, али нисам писала списак литературе иза текста. На испиту се показало да председник испитне комисије, Александра Вранеш, инсистира на Белешци и на доследном и правилном навођењу извора (у том смислу, есеј треба схватити много формалније од облика на који нас упућују речници књижевних термина). Колико знам, комисија никог није оборила, али члан комисије из Министарства је после испита једној од колегиница које су са мном полагале у децембру 2011, рекао да нас је све требало оборити због фуснота и правописа. Рад се доноси откуцан и умножен у најмање два примерка, мада Александра Вранеш прихвата и рукописе, под условом да постоји и копија. Есеј се брани у школи која је именована у позиву, у преподневним часовима. Закони и ситуације се полажу после четири поподне, кад се службеницима Министарства заврши редовно радно време. Законе треба добро знати, очекују се концизни и прецизни одговори на 3 постављена питања. Моја питања су била управљање и школски одбор, евиденција и јавне исправе и стручна већа. Што се тиче педагошких ситуација, постоје посебне ситуације за библиотекаре и заиста су у вези са праксом, тако да само треба да отворите душу, а љубазни и предусретљиви чланови комисије ће Вас већ прекинути кад им додија обиље примера и јалових али инвентивних покушаја да се проблем реши.

Претпостављам да је проценат понављача на испиту за лиценцу минималан и да је мало тога што комисија неће толерисати као прихватљиво, ако већ не мудро и блиставо. Ипак, још је неупоредиво мањи број оних који су на плочник Немањине изашли са самозадовољним осмехом човека који се спрема на славље са значајним поводом. Мука велика, слава никаква.

админ.
Славица Јурић март 31 '12
Да припадам некој од поменутих многобројних комисија, иснситирала бих да овај есеј уђе у обавезну литератауру за полагање испита за лиценцу школским библиотекарима.:)
Славица Хорват март 31 '12
Јој, и како сад да се упустим у овакву авантуру!? Баш сам мислила да  на завршном сусрету питам Маријану за утиске, па да се од септембра пријавим. Но детаљно и сликовито је дочарала Маријана своје искуство. Нећу је више ништа питати!

Није ми била намера да обесхрабрим оне којима тек предстоји метаморфоза из вредног шегрта у лиценцираног мада школског библиотекара. Намера ми је била да подвучем, пре свега, да је готово немогуће да Вас мимоиђе срећан исход - лиценцираће Вас. Намера ми је такође била да подвучем чињеницу да то што постоји посебан испит за лиценцу за школске библиотекаре још увек не значи (то се види из избора тема за есеј) да законодавац, надлежно министарство, ЗУОВ, испитна комисија или било ко други, релевантан или не, сматра да постоји неко посебно поље знања, рада, способности (компетенција, тако се то све укупно зове, ако се не варам) које припада нашој професији, а, с друге стране, никоме ни на памет не пада да нам пропише обавезно стицање сертификата који од нас, нећу заменити заменицу именицом - нека је, прави праве професионалне библиотекаре. Не само да не полажемо стручни испит у Народној библиотеци, него је стручни део нашег испита бескрајно упрошћен и олакшан у односу на стручни испит који се полаже у Народној библиотеци: донесете есеј који је могла и мама да Вам напише, комисији га не треба предавати ни сат раније - већ и при летимичном прегледу јој ископају очи грешкетине на које треба благонаклоно указати. У најбољем случају се од нас тражи да смо писмени, али ни упадљиви докази о ниском нивоу постигнућа по овом стандарду неће нас учинити понављачима. На пример, мојом конкретном темом се у новије време детаљно бавила Гордана Стокић, професор Универзитета у Београду, а за оне којима је тешко да оду до библиотеке, постоји чак неколико он-лајн електронских извора за те њене радове. Ипак, комисији није било ни мало необично то што наводим све саму неку застарелу литературу. Нема везе, нећу ја тиме постићи бог зна шта - и онако ћу завршити као школски библиотекар (у Речнику синонима можете тражити под "т" - технолошки вишак, или под "н" - нечија свастика, или под "ј" - још само мало до пензије). Тако сам ја схватила тај испит и чисто сумњам да сам га погрешно схватила. За мене као дипломираног филолога опште књижевности и теорије књижевности, наравно, и то представља корак од седам миља на скалама за самовредновање, али колико је таквих као што сам ја.

Сад, можда сам ја негативац. Неко ће рећи да се од свих запослених у школи само стручни сарадници лиценцирају и на основу показане писмености, док остали могу бити одгајани искључиво на усменој традицији. То нам ипак враћа неко достојанство у оквирима конкретног система образовања. Само, шта ћемо са достојанством тог система образовања онда?

Узгред, још једна информација. Има оних који су школску каријеру започели као библиотекари и на том радном месту дочекали да им се укаже прилика да се у истој школи запосле као наставници, учитељи, нешто треће... Наша правница је све те људе пријавила за испит за лиценцу за школске библиотекаре, позивајући се на неки закон, а накнадно и на испит за лиценцу за наставнике. Ако још игде на овом свету има таквих срећника и таквих правника, саветујем им одлагање испита за лиценцу за библиотекаре, тим пре што лиценца за наставнике аутоматски покрива и рад у библиотеци, те им овај првопријављени испит аутоматски скида с врата.

Овај правни нонсенс само подвлачи оно што сам већ напред написала. 

Što se tiče mog iskustva polaganja ispita za licencu za stručnog saradnika-pedagogga ono je divno i od izuzetnog značaja za dalji rad. Temu za esejski deo ispita dobila sam 24 sata pre polaganja i glasila je "Ocenjivanje u funkciji razvoja učenika". Prilikom izrade rada od velike pomoći su mi bile bibliotekarke Filozofskog fakulteta, grupa pedagogija, koje su mi pmogle oko izbora literature. Na odbrani je bio ispitivač, profesor Kocić koji je zaista bio izuzetan. Odbrana eseja se svela na jedan razgvor i moje iskustvo koje se odnosilo na temu. Prilikom odbrane rada, ispitivač i postavlja pitanja koja se odnose na didaktiku i metodiku, a literatura koja u te svrhe može pomoći je Didaktika 1, 2 i 3.

A što se tiče polaganja drugog dela ispita, pedagoške situacije, ispitivači su bili zahtevni i tražili su da svoje odgovore obrazložiš do detalja, ono što je potrebno prilikom odgovaranja na bilo koju pedagošku situaciju jeste da vodite računa o najboljem interesu učenika. Ispitivači u Ministarstvu, koji ispituju Zakon su takođe divni. Prosto sa njima razgovarate, ali to ne znači da možete da se pojavite a da pri tome niste pogledali Zakon. Pitanja koja sam ja imala odnosila su se na Savet roditelja, Učenički parlament i dobijanje licence.