Чиме меримо положај струке у друштву | Форум

Хвала Марина. Драго ми де моји суграђани добро живе. Још само да се то осети у неком општијем смислу :)
Nesmem mnogo ni da se žalim na nezadovoljstvo koje osećam. Moja škola je jedna mala seoska škola gde stranačko opredeljenje ima glavni prioritet. Sve što se radi mora biti preko stranke, ti stranački miljenici u reklamiranju stranke sva ovlašćenja imaju a direktori sve mora da podržavaju. Rad u školi je posle interesa opštine i stranke ,prioritet zapošljavanja opet preko stranke. Direktori imaju sva ovlašćenja ,kontrola nema .

 Prosvetne kontrole i inspekcije bi mogle da poboljšaju situaciju u malim seoskim školama.

Стичем утисак да бисмо се лакше носили са примањима каква јесу када бисмо имали осећај поштовања, заштићености и квалитет у сваком смислу. Уби ме ова беспомоћност и осећај да више нисам ни на чивилуку него предмет :(
Елем, углед који нека професија има у друштву директно је пропорционална статусу те професије. Мени је потпуно јасно који елементи чине статус. Мишљење о себи може бити један кохезивни елемент, али никако пресудни.

Хтели ми то да признамо или не сопстевени статус је немогуће не гледати кроз статус професије уколико радимо у струци. Потпуно сам сагласна са колегама који кажу да су први показатељ наша примања. У односу са нашим образовањем, дужином школовања и одговорностима које имамо (образујемо нацију) у тоталном су нескладу. Није у реду да смо сагласни са тим, да то подржавамо...


Ентузијаста у нашој професији је све мање, а све је више оних који се баве допунским радом да би повећали породични буџет и прехранили породицу. Отуд и веровање да просветни радник мало ради (о, да, има и таквих) и да му је потребно продужити радно време. Одело не чини човека, али без одела човек не може на посао...


Нажалост, за нашу професију се баш због малих примања млади (углавном осредњи ученици, јер одлични желе нешто боље) одлучују првенствено због кратког радног времена (не схватајући да је наставник наставник 24 часова дневно), а не због узвишених циљева. Када се запосле, такви просветни радници одмарају на часовима, шире гласине да кратко радимо (рад код куће нико и не помиње), да нам је посао исувише лак и упоређују своја примања са примањима оних који су завршили трогодишње школе.


Ето, то је и мој одговор ко доприноси нашем лошем положају – ми, сами...

Чињеница је да смо сви лоше плаћени, али ми се чини да би то много боље подносили када би нам се мањак новца надоместио поштовањем. Овако нас околина посматра као нераднике који "одрже пар часова и стално кукају", а са друге стране то што су просветни радници некада имали више слободног времена од осталих је даааавна прошлост. Сви дају себи за право да нас љагају, родитељи себи дају за право да вичу на нас јер им нисмо васпитали децу, нисмо поклонили оцену...За пар година ће и ђаци викати на нас, а ми ћемо ћутати да случајно не угрозимо неко дечије право. 
Љиљана Рајчић сеп. 29 '12
Више пута осмишљавам одоговор на ову тему, почињем па обришем. Онда се запитам, па у чему  је фора? Што не могу да напишем оно што мислим?
Плате су нам мале. Јесу, и зато смо новчано деградирани.
Неки наставници су лоши - па по принципу генерализације, сви смо лоши (те испаде да не заслужујемо добре плате), па смо и по "гласу" деградирани те и мала плата испаде у реду.
И кад у та два додам чувену фразу "љубав према послу", изгубим се, јер испаде да ја ни не очекујем већу плату јер ја то радим САМО зато што волим и не радим тако добро.

То се некако десило на овом форуму, једни кажу да им је мала плата и да зато нису мотивисани и сматрају се због тога деградираним јер морају да пре подне буду ауторитет и пример за децу коју уче, а поподне да раде за њихове родитеље да би имали додатне приходе.
Други пак кажу да смо сами криви што смо деградирани, да је ту упитању само углед а да новац нема удела у деградацији је 10000так хиљада више мање не значе ништа (узглед, мени значе мноооогооо)!

Ми сами не знамо шта нам је!

Што се мене тиче: НОВАЦ је данас СВЕ и СВЈА! И нико ме не може убедити другачије! Поготову не кад ме чека хрпа рачуна и чланарина за тренинге моје деце која је у рангу 3/4 моје плате!



Форумску поруку уредио је Љиљана Рајчић сеп. 29 '12
Санела Ћирић сеп. 30 '12
Можда ствари постављамо наопако. Висина плате просветног радника није пресудни фактор за статус у друштву. Колико знам ни у неким развијенијим земљама плате просветних радника нису нешто... Али за разлику од њих, држава код нас неозбиљно приступа питањима просвете, а о медијима да и не говорим. Понекад имам осећај да ми никоме не требамо. Посебно ме нервира када се неко ко нема везе са просветом, нађе прозван да исту критикује...А чини ми се све је више таквих. С друге стране, и ми просветни јадници сами себи скачемо у стомак. Некад смо превише пасивни, а некад радимо и ствари које нису за похвалу... Положај морамо да бранимо прво ми сами, својим ставовима, понашањем, односом. Афирмисање рада просветних радника је можда један од начина...
Ксенија Суђић сеп. 30 '12
На овај форум сам се укључила јер често размишљам о паду нашег угледа и како то поправити. Слажем се са Славицом када каже да просвета нигде није добро плаћен посао. Али, мислим да пад угледа има везе са примањима када је у питању наша држава. Драстичан пад угледа наше професије се десио управо деведесетих година када смо имали страшну и нередовну плату, живели у великом грчу како ћемо изгурати до краја месеца. Мотивације је било све мање. Али, није сигурно то толико допринело паду. Људи око нас су променили мишљење о систему вредности. Тада су се разни сумњиви издигли, почели да се нагло множе спонзори и спонзоруше, а све то је подржавала држава. Ми смо били нико и ништа у том систему вредности и тада почиње наглас да се прича о нашим примањима и нашој беди (материјалној). Родитељи (не сви) почињу да нас другачије доживљавају.
А и ови закони о заштити ученика и нашој тоталној немоћи иде на руку свему томе. Немамо никаква права: ученик може да нам псује, да нас вређа, а ми смо немоћни! Какве везе има што неко има јединицу из владања (а и то треба читав "судски процес" да се деси да би му се смањила оцена).Нисам за батине, али јесам за избацивање из школе и ригорозније мере! Барем да смем да га избацим са часа! Ако се коме жалиш, испада да си ти неспособан јер немаш одговарајући метод. Нико нас не штити, а ми не можемо ништа осим празних прича. У осмом разреду им "пукне све пред очима" јер схвате да им не можемо ништа.
Мада, има и наше кривице итекако! Нећемо никога да срушимо јер сад смо и ми криви што нисмо довољно анимирали ученика за довољну оцену. Али, одавно се више не руши, а то је јако корисна ствар! Видела сам то више пута. Ако то не важи за одређену особу, важи за све остале као пример.
Нико неће да спроведе неке ригорозније мере да се не би замерао, почев од директора, па до нас!
Наравно, има истине и у томе да и нас има разних. Али, увек нас је и било. Кад се сетим неких својих наставника и њиховог рада... Али нико није смео ништа ружно да каже о њима, а нарочито не код куће.
Форумску поруку уредио је Ксенија Суђић сеп. 30 '12
Слажем се да смо изгубили слободу да дисциплинујемо децу одређеним казнама,али морам да кажем и да су ретка деца којој је потребна баш та врста дисциплине.Није наш углед пропао због толерисања изгредника,јер они нису то постали због нас.Нити ће се друга деца угледати на пар проблематичних ликова који и њима сметају.Што се тиче плате,професори су увек били слабо плаћени у односу на неке друге и новац никада није био нешто што вас опредељује да се бавите овим послом.Мислим да је проблем много шири и опаснији од непоштовања наставника и да би управо наш протест који се повремено чује,морао некад да резултира и уважавањем захтева који имају везе са професијом,а не само новцем.
Mишљења сам да ко жели да ради он ће увек добро и предано радити, а ко не жели увек може наћи разлоге за нерад и отаљавање. Бојим се да је друга група преовладала са комбинацијом још неких особина и деградација је наступила као природан след догађаја.
Наравно, као и у свакој професији, тако и у нашој, има отаљавања и лоших радника. Али, требало би да се онда каља лични углед, а не углед професије. Нешто је сигурно озбиљније у питању.
Што се тиче кажњавања тих неколико изгредника, они су увек постојали и постојаће, није проблем само у томе. Говорим о угледу комплетно: о томе како нам се јављају на улици, како не осећају да треба да устану са степеница кад ми  пролазимо, да њихова реч буде увек последња, да преврћу очима, како нас родитељи третирају када дођу у школу... А највише смо немоћни када  предајемо неки предмет који се не оцењује (грађанско васпитање или веронаука).  Ту долази до изражаја како нас доживљавају и цене. Предајем и српски језик и грађанско. На часовима српског језика немам никакав проблем ни са дисциплином, ни са мотивацијом, у ствари, немам проблем никакав. А на часовима грађанског морам много више да "упнем" да одржим дисциплину, да их заинтересујем. Бучни су, часове користе да се шале, смеју. Не знам ни како ми полази за руком да их икако и дисциплинујем.То им је углавном шести и седми час, треба признати. А никакав облик суспензије немамо. Могу само да их запишем у напомену у дневнику?! Многе одељењске старешине игноришу све што је написано  лоше о њиховим ђацима. Причала са многима који предају ова два премета и све је исто.
Заиста нисам у својих једанаест година стажа имала никаквих лоших искустава у пракси и задовољна сам својим статусом код деце, али више пута сам видела како са неким колегама причају ђаци (нису то они страшни изгредници, има ту и "добрих" ђака). Е, то је оно што ми смета.  На томе се види где смо и шта смо.
Форумску поруку уредио је Ксенија Суђић окт. 3 '12
Пажљиво сам прочитала све што су колеге написале и слажем се са већином. Сви разлози који су набројани су тачни. Ипак, мислим да би више требало да размислино о томе шта свако од нас може да уради да се наш углед поправи. Не могу да говорим о часовима јер радим у библиотеци, али доста радим са ученицима на разним пројектима. По мом искуству,а оно није баш мало јер радим 21 год. у школи, верујем да уколико ученицима посветимо пажњу, укажемо им поштовање, саслушамо њихове идеје, подржимо их, а пре свега тражимо од њих само оно што и сами пружамо добићемо њихово поштовање и поверење.Све се то касније преноси на њихове породице па се и круг поштовања шири.Што више буде таквих просветних радника, то ће нам и струка бити поштованија. Наравно, новац је битан. И ја имам ћерку матуранта која је предходне три године имала све петице и свесна сам да ће ми бити врло тешко финансијски када оде на факултет. Ипак, она зна да ће моћи да студира једино ако уђе на буџет и добије студентски дом. Своје ћерке учим да се кроз живот пробијају својим знањем. Сви ми који радимо у просвети знамо да су ту плате увек биле мале али упркос томе моја млађа ћерка жели да једног дана буде професор енглеског језика јер воли децу колико и сам језик, а њега доста воли. Мислим да је љубав пре свега та која издваја доброг професора. Одавно сам навикла да људи који не раде у просвети сматрају да ми мало радимо. Највише ме заболи када од неких својих колега чујем "Благо теби, у библиотеци ништа не радиш", када са омаловажавањем коментаришу све акције које ја спроводим са ученицима или кажу да нам књиге нису потребне па ученици не морају да дају новац за библиотеку. Не мислим да мање вредим зато што имам мало пара, трудим се да радим како мислим да је исправно и знам да најлакши пут није најчешће и онај прави.
Станко Кржић окт. 4 '12
Најбољи опис целокупне ситуације наћи ћете на следећој локацији:

http://www.danas.rs/danasrs/corax.22.html Потом притисните на слику за петак, 4. фебруар 2011. године.

У питању је једна инспиративна Кораксова карикатура.
Тешко је празна стомака причати о метафизици и узвишеним сферама духа, а наш посао, хтели ми да признамо или не, заиста је веома фини аспект напретка у једном друштву. Опет, тешко је пресит и пребогат размишљати о метафизици, јер је душа таквих људи (наравно не када су културни и ,,изображени", а то је случај само са народима који више векова поседују богатства) нерасположена да се бави озбиљним темама: озбиљном литературом, озбиљном музиком, филозофијом. За наш посао је потребна равнотежа коју смо у Србији земљи одавно изгубили. На часу ми ученик каже да неће да учи јер је школа непотребна у животу. Дође родитељ па ми пред свима псује мајку и оца.
Уз громогласни терор медија, у којима раде ,,некаква створења", како би покојни Чавке рекао у филму ГЕТО, постадосмо злотвори који тероришу српску децу и уче их тим западњачким глупостима које се зову знање. За све је крив клан Јевреја, које, како ми кажу ђаци треба побити, јер они управљају целим светом, а ми Срби жртва смо светске завере.

У земљи која има 50% неписмених или људи који имају четири разреда основне школе, а 6% академски образованих, од којих њих 90% нема капацитете да постане интелектуалац, ја сам искрено срећан што ме неко не убије на улици јер сам његовом детету дао јединицу на контролном задатку.
Дакле, страх у нама самима је разлог заштп попуштамо, ћутимо и не реагујемо на понижења и поразе.
У мом случају, ситуација је супротна. Трудим се да на сваком месту и у свакој прилици говорим против нездравих утицаја средине у којој живим. Школа је, наиме, огледало друштва у коме живимо. Сами нас бог и нека луда срећа чува.
Па ипак, ја волим свој посао, јер у једном просечном одељењу има још увек више паметне, вредне и васпитане деце него несрећних ученика које су родитељи запоставили и уче их да ако су дечаци теже да се докопају новца, а ако су девојчице да се шминкају и изађу на улицу што раније. Све док у разреду постоји макар једно ,,нормално" дете, наш посао има смисла.
Форумску поруку уредио је Станко Кржић окт. 4 '12
У потпуности се слажем.Наш посао има итекако смисла.Виђала сам и то не тако ретко да и од не тако примерне деце у школи постану добри људи који са уважавањем говоре о неким својим професорима
Када сам уписивала факултет,моји родитељи су ми рекли да добро размислим јер су мале плате,биле  и остале! Али,ја сам бирала занимање које волим,а не које је добро плаћено!Ништа горе нема него кад радиш нешто што не волиш,џаба онда новац...
Браво колегинице.Што дуже сви ми радимо са љубављу свој посао то ће бити све боље.Не могу да кажем да ме повремено не заболи то што смо мало плаћени и што својој деци не могу да пружим пуно тога али у тим тренунтцима подсећам себе на то колико волим свој посао.Некада ми буде жао када неки који зарађују по 1500 дин. месечно кажу да је нама супер јер доста зарађујемо.Најчешће им не  објашњавам да то није тако јер гледано из њихове перспективе ми имамо много.Јадна је земља где се наша плата сматра великом.
Сања Димић окт. 5 '12

Мислим да ми наша примања утичу на живце,али ми највише сметаоднос људи према просветарима,нема уважавања за одговорност коју имамо према деци,ЛЕКАР може да грешком уништи један живот,а УЧИТЕЉ целу генерацију....

И није чудо каква су нам деца,када видимо са каквим родитељима имамо посла....а ни они нису криви вероватно ,већ систем у коме живимо годинама....

Поштоване колеге,

Драго ми је да је Славица покренула тему која читав низ година покреће контроверзне дискусије које на мене увек на крају оставе горак укус Калимерове примедбе "Неправда, па то ти је...."

Након студија англистике, на памет ми није падало да се запослим у просвети. Како је лепо било замишљати себе како обилазиш свет као туристички радник, преводилац, инокореспондент (ово последње сам и искусила на стручној пракси и закључила да досаднијег посла за мене нема...) И као све младе наде, добих посао у школи! На моје велико запрепашћење, схватих колико је тај посао полетан, динамичан и колико лица има сваки ђак ако га посматраш из довољно различитих углова! Приватни часови су цветали, деца радо долазила. А онда су дошле деведесете, санкције и хиперинфлација.... Инстистирала сам да најталентованија деца не прекидају са приватним часовима због пара! Пар месеци до краја школе, неће ми пасти круна с главе, а деца енглески обожавају!!! Динаре су заменила јаја, сир и пилетина од родитеља из околних села, тада сам имала најбољу фризуру и козметичке третмане! И вук сит и овце на броју И РОДИТЕЉИ И ДЕЦА ЗАДОВОЉНИ! Неки од њих су и дан-данас са мном у контакту, препоручују ме другој деци, поштују мој рад и цене ме. Где би се дело достојанство данашњег просветног радника да којим случајем држи час, не за пар стотина динара, већ за џабе? Деца су, наравно, наставила да долазе идуће године и почела да плаћају када нас је Аврамовић спасао својим супер-јаким динаром!

        Са ове временске дистанце, мислим да оно што је одржало тада мој рад и углед била ДОСЛЕДНОСТ у мом уживању у послу којим се бавим и ОДГОВОРНОСТ према самој себи као педагогу и предавачу, па тек онда одговорност према деци. И тада, као и данас, чини ми се да је било мало људи који су могли да споје лепо и корисно - и љубав према послу и висока примања. И на крају свих крајева, све се ипак своди на полазну контроверзу - или ћемо изабрати посао који ће бити феноменално плаћен, па ћутати и трпети или ћемо радити посао који волимо, доследно и одговорно, можда и дуги низ година па ће коначно и друге интересне групе и професије морати да нам признају наш рад. 

О томе се могу водити различите расправе. 

Једна ствар је, ипак, сасвим сигурна и извесна! У периоду највеће неимаштине, посвећени родитељи су успели да створе окружење у коме деци ништа не недостаје, тако да су она живела безбрижна и раздрагана. Тако и просветни радник који држи до свог посла неће дозволити да деца у наставном процесу осете последице социјалне деградације зато што они томе нису ни најмање криви! 

И за крај, мој омиљени филмски цитат: "Није све у лови - има нешто и у љубави!!!"



Странице: « 1 2