Како средњошколске програме српског јез.и књ. приближити ученицима? - Српски за средњошколце

Информације о групи

Српски за средњошколце

Група је оформљена за професоре српског језика и књижевности запослене у средњој школи,као и оне који воле језик и књиге.
Средњошколски програми  српског језика и књижевности,  осим што су преобимни, често нису у складу са временом у којем живе наши ученици. Сматрам да је  то један од разлога што се не чита и не познаје сопствени језик. Како савладати ове ,,препреке,,?
Проблем корелације са другим предметима је нешто што не би смело да се деси , а у пракси је уобичајено (посебно што је нама важно историја,музичко,ликовно), да се чак ни у истој години неке области заједно не обрађују. Тематски рад нестаје у нижим разредима основне школе,а заиста је благотворан.
админ.

Никако се не слажем да ученици читају само нешто што је њима атрактивно и из њиховог времена, јер ће у том случају бити потпуно изгубљени у времену. Морају упознати и друга времена, а бољи начин од читања не постоји, бар док не измисле времеплов. :) Уколико се опаска да ниеј "у складу са временом" односи на обим књиге, за коју они немају времена, опет се не слажем. Па, како ће другачије вежбати стрпљење, студиозност, уношење у проблем...

Да је програм преобиман, јесте. Далеко би ефикасније било да их на пар лектира свосјки обрађених учимо да критички размишљају, читају и учитавају, тумаче...

Проблем с корелацијом би се најбрже и најлакше решио кад би се увели наставнички факултети, па као на западу: лепе уметности, наука... при чему би један наставник могао да предаје низ сродних дисциплина обједињених у једном предмету, а не овако. Док се то не деси, довијаћемо се како знамо. У мом окружењу корелација постоји само ако су наставници и приватно блиски, и то под условом да су радни, а не само да заједно пију кафу. За непостојање сарадње помало их и разумем. Кад је систем постављен како је постављен, потребан је велики труд, а често и кршење правила или задатог програма да би се корелација постигла.

Ако упоредим моју прошлу генерацију, са овом сада ( у питању је други разред средње ) једина разлика у томе колико читају јесте ко им предаје српски језик и књижевност. Ови сада читају...баш читају.
Да би ђаци у средњој школи читали, морају да стекну добре читалачке навике. Оне се делимично стичу у основној школи, али пре свега - у кући. Док се то не промени, нема нама помоћи. Ја сам и ,,побегла" из средње да не бих глумила полицајца који проверава да ли су скинули с интернета, читали Интерпретације или гледали филм. Већ девет година мирно спавам и обожавам моје основце. 
На основу разговора са колегиницама из свог стручног већа, закључила сам да велики број ученика у нашој школи чита лектире, првенствено зато што им је тако лакше да дођу до високих оцена. Када упоредим са временом када сам и сама била средњошколац, примећујем да је мали број новијих дела унет у програм. С друге стране, програм по коме сам ја читала лектиру ( прва генерација усмереног образовања)  био је обимнији од овог који је сада предвиђен за средње стручне школе. Остали предмети су се изучавали у мањем обиму, па је тако више времена остајало за читање. Поред тога, читала сам у слободно време, а данашњи клинци своје слободно време користе за неке "корисније ствари".Моји синови су у кући окружени књигама и родитељима који стално нешто читају, и сами су у почетку читали, па како су кренули у више разреде основне школе, одбацили су ту навику "зато што данас није модерно читати", "зато што читање (као и било која друга интелектуална активност) има везе са школом" итд.Према томе,  не мислим да је програм лектира једини "кривац", пре ће бити да нешто не ваља у целокупном образовном систему.Како их мотивисати на читање (осим оценом), немам идеју, па сам се и учланила у ову мрежу да бих, између осталог, до ње дошла.
Форумску поруку уредио је Душица Урошевић апр. 14 '12
Јалове су све наше примедбе на програм и посебности одрастања данашњих ђака због чега (не)читају лектиру. То су објективне околности, а сваки наставник треба да се потруди да МОТИВИШЕ ученике. Сви имамо разрађене стратегије како кажњавамо ђаке, а имамо ли разрађене стратегија како да их приволимо? Ако то не чинимо, онда престанимо да кукамо. Илузија је да можемо да приволимо све ученике да читају лектиру (неоствариво). Ево неколико идеја за наставнике који не одустају од своје мисије да мотивишу ученике да читају, рачунајући да је то веома дуг и веома мучан процес са неизвесним резултатима:
 1. Ученицима треба дати довољно времена за читање и неки облик истраживачких подстицаја. (Две седмице унапред, имајући у виду њихове друге обавезе.) 2. Унапред говорити о књизи, бирајући оно што би могло да их заинтересује. (Епоха, идеологија, ликови, корелација са другим њиховим сазнањима и интересовањима.) 3. Не ниподаштавати аутора, дело, нити кудити програм који нам се не допада. (''Да мене питају, ја бих ово избацио.'') 4. Повезивати са оним што знају или их интересује, а има макар и посредне везе са делом. (Обраћати се макар и једном ђаку који је, рецимо, питао о упореби жаргона, и наставити причу о роману Кад су цветале тикве као да су сви заинтересовани.) 5. Објаснити им културолошки значај дела. (Историјат романа, испричати неку занимљивост, анегдоту.) 6. Повлађивати њиховој читалачкој ексклузивности. (Рећи да то није књига за свакога, али да су они паметни па ће је разумети.) 7. Не ниподаштавати ништа што ђак на часу каже о књизи. (Што би то дете икад пожелело да се поново обрука на часу? Казна мора да постоји, али ако вам је грдња дужа од једне реченице, тог ученика сте изгубили заувек.) 8. Правити се да нисте приметили да неко није прочитао. (Нека час буде занимљив и подстицајан, једног дана ће се и тај ћутолог јавити и тада га укључите као да је потпуно нормално да и он говори, а не: ''Ето, видиш како си то лепо рекао, да си се раније активирао ти би имао бољу оцену...'') 9. Упућујте на критичко ишчитавање критика. (''То каже Јован Деретић, а шта ти мислиш?'') 10. Дајте им да сами истражују. (Макар ''открили топлу воду'', хвалите их. Дете први пут чита то дело. Није студирао књижевност.)
Станко Кржић окт. 2 '12
Мишљења сам да су тематски, изузев романа ,,Кад су цветале тикве", сва дела у лектири нашег образовања у великом заостатку према времену у коме живимо. Па ипак, то није основни проблем зашто наши ученици не читају - дело може бити старо; новост у читању тог дела је наш приступ, који се увек мења. Велика дела подносе различите епохе и различите приступе читалачке публике - због тога су велика.
Са друге стране, ученици су жртве општег тренда ,,брзе хране" како у свету, тако и код нас. Књижевност је у проблему данас, јер не може рећи неку идеју брзо и ефикасно, а простим речима, јер таква је брза храна: поједете је с ногу, сити сте, а заправо сте у себе унели смеће. Можда ће једино поезија опстати и преживети убрзање наше епохе. Роман је постао редундантна маса речи у којој се не може разазнати прави стваралац. Романе пише свако и свја - у новије време у моди је да романе пишу телевизијске водитељице. Суштина је да се ученицима брзо и јасно саопшти нека мудрост. Суштина је бити Васко Попа, свуда и на сваки начин.

Наша метода којом приступамо делима је застарела. У питању је структурална метода. Структурализам, којем нас уче на факултету је одавно превазиђен. Након структурализма наступио је постструктурализам, а након тога нови историзам, а након тога преобликована метафизика, која данас постоји у делима Хабермасових савремника. Задржимо се за наше потребе на Фукоу, или још боље, читајмо Радомира Константиновића - јер наш интелектуални развој застао је у позним седамдесетим и раним осамдесетим, када се Југославија, полако али сигурно, почела распадати.
Дакле, дела могу и бити застарела, могу бити и изразито националистички обојена, каква и јесу због снажног настојања министарства да промовише ,,српство". Наш је задатак да прозремо ту идеолошку подлогу избора дела и да деконструишемо разне заблуде које нас план и програм приморава да спроводимо у дело на настави. Узмимо, на пример, америчку књижевност. Осим Хемингвеја, нема је нигде у плану и програму. Зато ја намерно на часовима избацим рецимо Добрицу Ћосића, јер тај господин не зна да пише, и предајем приповетке Рејмонда Карвера. Према незваничним подацима, ,,Корене" Добрице Ћосића преправљало је петнаест лектора, е да би овј велики писац добио Нинову награду. А замислите, Растко Петровић никада није добио ову награду?!

Други начин је да се устаљени идеолошки приступ анализи дела деконструише. Узећу, на пример, дела Петра Петровића Његоша, за мене једног од највећих светских писаца епохе романтизма. Пошто сам радио у приватној средњој школи Милутин Миланковић, играо сам се са планом и програмом. Ако мене питате, ни студенти на Филолошком факултету нису спремни да разумеју ,,Горски вијенац", иако је то дело можда једно од десетак најбољих романтичарских дела на свету. Ово дело стављено је у план и програм са циљем да се истакне самосвест цркве као моралне ,,мајке" народа, да се модел патријархалног понашања постави као језгро нашег идентитета, да се братоубијање у име религије и јунаштва легитимизује. Смисао дела, међутим, сасвим је супротан. Предлажем књигу Тихомира Брајовића ,,Идентично различито". Он се не бави националним модусом, већ преиспитује проблем трагичне судбине Владике Данила у средини која је примитивна и жељна крви (настојим да поједноставим). Анализа ове студије, дакле, не трага за великим идејама нације, народа, српства, већ се креће у сфери скромне приватности једног, али не заборавите, главног лика у делу: Владике Данила. Томе нас структурализам не учи, јер је структурализам загледаност у облик, а не идеју дела, па се под струкутуром могу подметати разне идеологије, а једно дело потпуно дегенерисати. Такав је случај у нашој традицији са тумачењем ,,Горског вијенца".
Пратећи овај принцип, успео сам на часовима да деконструишем она Палавестрина предубеђења да је Његош национални писац и, успео сам да се бавим романтизмом на начин на који он у нас Срба није до сада третиран - из страха да се не увреди идеја српства. Наиме, ученике сам пожелео да подучим да је романтизам епоха у којој има нечег значајнијег од националног идентитета. Лаза Костић није лудак (који се бави фискултуром и сви му се Црногорци смеју), како нас уче у школи и на факултету. Он трага за озбиљнијим областима људске самосвести од пуког Хегелијанског уткивања јединке у велике конструкције какво је припадништво нацији, народу, и сл.
И, тако, радио сам ,,Горски вијенац" готово читаво полугође (неких педесетак часова). Циљ ми је био да разрешимо све језичке недоумице и нејасноће. Ишли смо методом: реч по реч, Богдан-Поповићевски, ред по ред (елиотовски: close reading). Иако сам у почетку био мишљења да је Његошева дела немогуће разумети пре тридесете, дошао сам до фантастичних резултата. Ученици су схватили трагичност једног вође, који води чопор братоубица. Осетили су да је иза мудраца Игумана Стефана типични манипулант масама, који блати углед хришћанства и иза маске мудраца (слепац је према митском веровању мудар човек) идеолошки индоктринира прост народ да побије своју браћу и рођаке. Уочили су да је Владика стајао изнад чопора који воли и до кога му је стало, али који није успео да спаси од лудила националне и верске острашћености...
Да не дужим, на крају, на моје питање: ,,Шта препознајете у завршном чину предавања оружја Вуку Мандушићу?", једна девојчица је рекла: ,,Мислим да се Владика најзад предао." Заиста, Владика Данило поклекао је пред примитивним братоубилачким нагонима. Он је највећи трагичар ,,Горског вијенца", он је негативац у очима свога народа, све док се, као непријатељ, није предао и све док није поклонио своје оружје човеку који је сав препуштен животињским нагонима: Вуку Мандушићу - јунаку који комично плаче за својом пушком, а који је са толико емоција плакао и за кумовом супругом, будући заљубљен... ,,Вук Мандушић је дете у телу рмпалије", рекли су ми ђаци уз осмех.

Дакле, могуће је превазићи све потешкоће. Могуће је деконструисати идеологију и механизме који окружују наше ученике. Један од механизама је и тренд да се не чита, зато што Карлеуше и Цеце (Српкиње-мајке не читају). Могуће је ослободити се од свих мрачних утицаја 90-их који су системски уништили наше друштво и нашу лепу српску традицију, али је улог велики. Прво, потребно је од ученика одстранити сваку везу са владајућом идеологијом примитивизма и заосталости паланке у којој живимо. Друго, треба их мотивисати да осете у себи елитизам интелектуалца (ово је колегиница добро увидела). Треће, треба их спустити на земљу, да виде свет око себе очима слободоумног човека, а не као жртва идеологија које им се потурају, а романтизам је најлепше место за такву мисију, јер једна од круцијалних паланачких бољки је везаност за мит о идеалном народу - који је и настао у српском романтизму. Таква идеологија званично се поново пласира из државних апарата већ 25 година и сравњује људе двадесет и првог века на свест људи деветнаестог века. Ученике треба научити да мисле критички. Да не буду заостали, а они ће, када једном осете снагу знања бити потпуно предани читању и жељи за новим знањима. Заволеће књиге, верујте, питаће и за савремене филозофе...

Елем, мој курс за њих је био најважнији догађај дана. Сви су носили ,,Горски вијенац" у школу. Сви су читали књигу на одморима, препирали се. Разлог: нашли су своје место, које је лишено утицаја медија, несрећне Академије наука и њиховог ,,Меморандума" који је базични документ за уништење наше културе и идентитета.

Осетих сву моћ романтизма и радости откривања знања у сваком часу који смо провели, заједно радећи на анализи ,,Горског вијенца".
Форумску поруку уредио је Станко Кржић окт. 2 '12
Марина Панић нов. 8 '12
Како рече Тинде Церовић, школе су пуне историчара, математичара, физичара енглеза, србиста а наставника ни од корова!
Један од разлога за то је можда што дуго нико није ни школовао наставнике. Сва су звања дипомирани математичар, дипломирани физичар, ..... а није било дипломирани наставник за ....

Па кроз праксу учимо како знамо и умемо. Један од начина нашег учења су неформална образовања, размена мишљења...



Цитат од Станко Кржић избацим рецимо Добрицу Ћосића, јер тај господин не зна да пише,
Цијењени колега, није ли ова теза као суд о дјелу ихитрена, радикална, да ли је одржива, може ли бити равнотежа реченом у књижевној критици, да ли бисте  у то увјерили нпр. проф. Мирослава Егерића, да не спомињем друге критичаре,  есејисте, истраживаче!?




Цитат од Станко Кржић трагичност једног вође, који води чопор братоубица.
Не сумњам да сте своје ученике увјерили да је ријеч о чопору братоубица, да је игуман Стефан демагог који манипулише националним и вјерским осјећањима, да је Вук Мандушић трагикомични рмпалија, да је владика Данило
"негативни јунак" све док се не курталише џефердара итд. Увјерен сам да сте изазвали интерес и мотивисали ђаке, како рекосте, који не испуштају књигу  из руке. У реду! Питам се, није ли такав експеримент уопште препоручљив за средњошкилце. Они ће се кад тад сусрести с обимном литературом која даје друкчију пројекцију свијета књижевног дјела!  Сем тога, велики број наставника држаће се у оквирима "стандардних" књижевноисторијских и књижевнокритичких стајалишта, и ту ће се отворити питање (условно речено!)  истине и истинитости, значења и идејности! Цијеним вашу одважност и смјелост, али мислим да је то примјереније неком вишем  образовном нивоу - мада је у смислу постизања мотивације одиста привлачно и ефектно!

Морате бити члан групе да бисте писали поруку.