Електронско учење | Форум

Милена Кецман март 31 '12
Већина нас је похађала неки од семинара електронског учења, а све са циљем да и наши ђаци почну ''електронски'' да уче. Истичу се предности електронског учења. Електронски су нас учили како да електронски учимо. 

Примењујући стечена знања и постављајући силне материјале по различитим сајтовима, блоговима, ''мудловима'' закључила сам да ученици улажу све мање напоре за сазнавање, па често и не погледају постављено.
 Да ли доступност садржаја ''убија'' жељу за истраживањем, које је одличан мотив учења?

Мислим да овде у основи лежи један проблем, без обзира коју методу примењивали: недовољна мотивисаност ученика да уче. Разлози због којих изостаје мотивација су многобројни. Долази време када се озбиљно морамо позабавити тим.
Сандра Репац апр. 1 '12
Мени је ово први електронски семинар и још сам прилично неспретна, али и жељна знања. Мислим да доступност садржаја не одбија ученике  већ можда мноштво.  Можда им је тешко уложити напор да из мноштва информација издвоје оне које их интересују.
Мислим да су данашња деца презаштићена и да је то од одлика овог модерног доба. И ми, просветни радници, несвесно смо се ухватили тог кола :) Не мислим да је то лоше јер те истраживачке активности децу могу одвести ко зна где, па за сваки случај... У мору уџбеника треба се снаћи, а камоли у библиотеци / на интернету. Сматрам да су нет-садржаји које организујем само допунске активности, јер док не стане држава иза нас нечим конкретним, не усуђујем се да инсистирам. Јасни су ми и технички услови деце код куће, али ме погађа што многи од њих проведу силно време на ФБ у писању и читању свега и свачега. С друге стране, не бих да ризикујем варијанту: родитељ је увек у праву, док се, као што рекох, нечим конкретним не регулише однос учења путем нета са свакодневном кредом и таблом :)
Елвира Хаџић апр. 5 '12
Slažem se sa kolegom Goranom, osnovni problem je motivacija, tj. njen nedostatak. Sve što sam pokušala ili i dalje pokušavam sa svojim učenicima, a pri tome mislim upravo na primenu različitih vidova elektronskog učenja, bilo je kratkoročno zanimljivo. Ne bežim od odgovornosti, da i sama grešim , ali sam ponekad zaista razočarana, kad moj trud i entuzijazam , da im nešto približim, pojasnim, olakšam, nema nikakakav ili vrlo slab odziv. Kako ih motivisati?  
Па добро и ФБ у настави, зашто да не? Управо сам завршио један електронски семинар на ту тему, а тиче се блога, твитера и фејсбука у настави. Видећемо шта ће бити. Неко то заиста мора да одобри као званични ресурс. Иначе, већ 4 године користим фејсбук у раду са својим одељењем. Имамо своју групу и многе ствари решавамо баш ту. Видећемо шта и како даље.

Што се тиче техничке поткованости мојих ученика, стање је следеће: од 31 ученика, 30 их има профиле.

Силвана Јовић апр. 19 '12
Мислим да је то ствар и генерације, тачније, одређеног одељења. Од масовнијег коришћења ФБ од стране ученика, имамо своје групе, али никада није било заинтересованијих него ли садашњих петака. Шта је томе узрок, не знам. Једино ми је објашњење управо то: такво је одељење. Драго ми је да полако уче да интернет није само ФБ, многе корисне информације размењујемо баш ту... А и родитељи су упућени :) Боље икако, него никако. С друге стране, јесте да нам више одузимају времена све те интернет-активности, али изгледа да смо се примили :)
Изгледа :)

Мислим да ми не одузимају више времена ове активности на интернету. Некако се уклапам. Хтео то или не да признам, много  боље упознајем и контактирам са својим ученицима овде на нету, него што је то случај уживо. Нисам сувише срећан због те чињенице, али тако је. Имам мали проблем са собом што то још нико не озваничи на неки начин, јер не могу више да слушам колеге који нас, који нешто са ученицима раде на нету, називају ''фејсовцима'', јуре да са туђих профила вирну шта се дешава, држе слово о томе шта од школских активности сме да стоји, шта не и слично.

Дакле, тренутно ми смета што се о ФБ или Твитеру не говори као о ресурсу који можемо и смемо слободно користити, или нам то законом забранити.

админ.

Милена је имала и храбрости и поштења да проговори искрено о ефектима електронског учења. И сама сам дуго мислила да са мном нешто није у реду кад се ученици "не лепе" за електронско учење као што сам се ја залепила. Искуство је, међутим, показало да ни већини одраслих не годи електронско учење. Да сумњам у себе престала сам када сам и у домаћој и страној литератури и истраживањима пронашла податке о томе да отприлике 1/3 укључених у електронско учење остаје, остали одустају или нису одушевљени. Ништа ново. Ако погледамо колико одраслих зева на семинарима уживо, и колико деце преспава часове уживо, морамо признати да разочарењу нема места. Проценат укључених у електронско учење би био и мањи када се електронским учењем не би називало свако облик дигитализације, па и постављање ПДФ-документа у ком је лекција негде на мрежи. С тим у вези, ФБ бих тешко бих могла назвати икаквим обликом електронског учења, али бих јако желела да чујем ко и на који начин је успео. И сама сам покушала: пажљиво сам осмислила један задатак у оквиру пројектно организоване ваннаставне активности и везала га за Фејсбук. Ученици су имали задатак да из књиге "Из школе - Да ли ученика пустити с ланца" изаберу лик са којим се највише поистовећују, децентрирају се и у име тог лика (злоупотребили смо Фејс за те намене и отворили лажне налоге за сваки тај лик) учествују у групним дискусијама које покрећу сами или њихови професори (такође с лажним налозима). Замена улога имала је за циљ, да још једном прођу кроз књигу у одређеном кључу, а затим да се отворе и искрено говоре о школским проблемима, бајаги у туђе име, што иначе "пали", као луткарско позориште с најмлађима. На фејсу - ма какви. Искреније су причали уживо, а на Фејсу, по навици: максимално 3 неповезане речи и 55 знакова. Чист промашај. Препустила сам њима да воде налог библиотеке, да заказују састанке секције, најављују догађаје, али све се то завршавало бенављењем, понекад и ситним међусобним задевицама око глупости.

Али, зато ми је за Фејс остала везана и једна ставр на коју се смејем и данас. Бивши ученик се "спријатељио" с библиотеком. Препознам га по имену, сетим га се, и погледам му профил. На месту посла му пише: Не радим ништа, а право да вам кажем - немам ни времена.

Форумску поруку уредио је Славица Јурић мај 16 '12
Деца се не лепе за електронско учење, а можда је правилније рећи да не уче уопште! Ја имам лепо искуство са својим пријатељима-ученицима на Фејсбуку. Имам много ученика који нису изашли из групе у коју сам их ''убацила'' а на коју је повезан мој блог Српски лако. Чак ми често кажу како ''смарам''(добро, не кажу баш тако, али на то се своди) објавама, које не прате редовно, али понешто и виде. Најбитније је да кад загусти, знају где могу да пронађу помоћ у свако време.
модератор
Као и остале колеге и ја имам проблем да ученике наведем да интернет користе за учење.Тешко их је мотивисати и када то успем буде кратког века.Користим блог у настави и вики радионицу али је одзи слаб.Како их мотивисати?Успем пар ученика да ангажујем и то су обично ученици који су активни и на другим предметима.

Након почетка међушколског пројекта почела сам да комуницирам са ученицима и путем мејла што и њима одговара.Чест  сам присутна на семинарима(било он-лајн,акредитованим или неформални),јер покушавам да научим како прићи ученицима и како их мотивисати.Надам се да ћу у томе успети.

Прошле школске године сам био на семинару Блог, фејсбук и твитер у настави јер ме је занимало како то можда могу да искористим. До тада сам био децидно против отварања налога на фејсбуку јер не требају ми "виртуелни" већ стварни пријатељи, али није ме коштало ништа да пробам. Повео сам се за констатацијом колеге Милојевића да ако су већ наши ученици ту присутни, зашто онда да ту не будемо и ми? Нисам погрешио. Блог који сам направио доста ученика користи да преузме наставне материјале које сам поставио, као и примере тестова које су имале претходне генерације. Фејсбук се показао као одлично решење за одељење матураната којима сам био одељенски старешина јер су сви без проблема у оквиру групе коју сам направио добијали веома брзо сва потребна обавештења и инфор мације. Све то и данас функционише, и ако су сада на факултетима. Ипак, постоји и друга страна. Када сам био на семинару Социјални софтвер у настави у организацији ПИЛ-а, направио сам сајт специјално за потребе семинара где сам поставио лекције које сам тада радио и које сам тек требао да радим. На часовима сам у кабинету ученицима рекао да погледају те материјале, дао им одређено време за то и шта се десило? Њихова пажња је трајала веома кратко и опет су били на фејсбуку. Увек се покреће питање мотивације ученика, а нико не каже опште познату чињеницу: наше ученике све мање ствари занима и веома тешко их је мотивисати. Не желе да читају, то их смара, прихватају само оно што они желе. Шта би требало да урадимо? како мотивисати некога ко то не жели? Колико енергије, труда и жеље треба уложити за минималне резултате? Зар нико не види да је овај систем тотално погрешан!? Ученици нам долазе са све мање знања и сви затварају очи. Па и да им дозволимо да користе мобилне телефоне на часу сигурно да не би то употребили за учење. Ако им дозволим приступ интернету, одмах су на фејсбуку или на игрицама, као да ништа више не постоји. Ако нема приступа интернету, зашто нема. Досадило ми је да свакодневно преиспитујем сам себе, да ли радим добро или не, и да се посипам пепелом. Како је могуће да мене занимају семинари (а био сам на много електронских семинара јер за други вид усавршавања, било то обавезно или не, новца нема), како то и ја многе моје колеге могу да уче и налазе времена за то, а нашу децу то не занима. Превише је тога трулог у држави Данској!!!